,,Život je – kada nije izmišljotina psihologa – vrlo teška stvar” – napisao je Anton Pavlovič Čehov, više godina pre nego što će sresti svoju buduću ženu, slavnu glumicu Olgu Kniper. A sreli su se na probi njegovog komada “Galeb”. Sudbina je zakucala na njihova vrata 9. septembra 1898. godine. Baš toga dana, Olga je slavila trideseti rođendan. Bila jedan od trideset devetoro prvih članova, osnivača Umetničkog pozorišta Konstantina Stanislavskog. Prekrasno je pevala, tečno govorila nemački (bila je nemačkog porekla), francuski, ali i engleski. Čim su se upoznali, pisma su počela da lete. Bio je to način ljupkog i prefinjenog udvaranja.
Čehov i Olga Kniper venčali su se 25. maja 1901. godine u prisustvu četvoro svedoka i istoga dana otputovali u Ufimsku guberniju na svadbeno putovanje. Potom su živeli u nekoj vrsti neobičnog, slobodnog braka: uglavnom odvojeno. Svako je zadržao svoj pređašnji način života. Ona je nastavila da glumi, a on da piše i leči se. Međutim, čak i kada su za pisca nastupili najteži dani, kada se tuberkuloza proširila i na stomak, Čehov nije opterećivao ženu svojim lošim zdravljem. Premda je znao da mu se približava kraj, njegov vedri duh nije pousustajao: zadržao je nepromenjen pogleda na svet, kao i jednaku ljubav prema savršenom tumaču ženskih likova iz svojih komada: Olgi Kniper, onoj za koju je napisao dramu Tri sestre. U pismu Olgi od 19. novembra 1903. godine sa Jalte, Anton Čehov javlja:
Kobilice moja,
Zaista ne znam šta da radim i šta da mislim, Uporno me ne pozivaš u Moskvu i po svemu sudeći nemaš nameru da me pozoveš. Mogla bi da mi otovoreno napišeš šta je po sredi, koji su razlozi, da ne gubim vreme, da odem u inostranstvo. Kada bi znala kako dosadno dobuje kiša po krovu, kako sam se uželeo svoje ženice. Imam li ja uopšte ženu? Gde je? Više ti neću pisati. Pa kako hoćeš. Nemam o čemu i nemam kome da pišem. Ako danas dobijem telegram, doneću ti slatkog vina. Ako ne dobijem ništa, doneću ti šipak. Ponavljam, Šnap ne odgovara. Potrebno je olinjalo psetance, kao ono koje si ti videla. Ili nešto slično. Može i bez psa.
E pa grlim te.
Tvoj A.
Čehov je umro 15. jula 1904. godine u banji u Nemačkoj. Imao je četrdeset četiri godine. Mesecima gotovo da ništa nije jeo, a poslednjih dana, pokušavajući da dođe do daha, pio je samo šampanjac, pa je tako, uz šampanjac i umro. Piščev kraj, zaista podseća na kakvu komediju zabune. Sanduk sa njegovim telom prenet je u Moskvu teretnim vagonom na kojem je pisalo Sveže ostrige. Žalosna povorka na moskovskoj sahrani pomešala se sa povorkom koja je krenula za kovčegom mandžurijskog generala, tako da su oni koji su žalili za velikim piscem i završili na pogrešnoj strani – u vojnoj povorci. Pišući pismo ženi krajem aprila 1904. godine, Čehov je bez sumnje znao da proživljava poslednje dane:
Dušo moja, ženo,
Pišem ti poslednje pismo a zatim ću ti, ako bude potrebno, slati samo telegrame. Juče se nisam osećao dobro, danas takođe, ali danas mi je ipak lakše. Ne jedem ništa osim jaja i supe. Pada kiša, vreme je odvratno, hladno. Ipak, uprkos bolesti i kiši, danas sam išao zubaru. U Moskvu ću stići ujutru, brzi voz već saobraća. O moj pokrivaču! O moji teleći kotleti! Psetance, psetance, baš sam te se uželeo! Grlim te i ljubim. Vladaj se dobro. Ako me više ne voliš, ili si se ohladila prema meni, slobodno mi kaži, ne ustručavaj se. E pa neka te Bog čuva, radosti moja.
Tvoj A.
Olga Leonardova Kniper Čehova, nastavila je i posle muževljeve smrti da se jednako upešno bavi glumom. Umrla je 22. marta 1959. godine. Dakle, poživela je više od pola veka posle muža, navršivši devedeset jednu godinu.
