Kada su prilike nepovoljne, nije loše setiti se pojedinih ličnosti iz istorije koje su zračile posebnom i pozitivnom životnom snagom. To može biti korisno. Kako zbog sticanja samopouzdanja, tako i obnavljanja zaliha vedrine sa kojom se pristupa postojanju.
Nepobedivi Zhang Sanfeng, predstavlja simbol, otelotvorenje filozofije taoizma. Doduše, postoji mogućnost da je njegov život legenda, a legende, kao što je poznato, uopšte ne moraju da budu stvarne. Što ne znači da nisu tačne! Dakle, Zhang Sanfeng, ličnost (ili lik) lebdi i dalje u nedokučivom vilajetu između mita i istorije. Reč je o kineskom taoističkom kaluđeru i majstoru borilačkih veština, unutrašnje alhemije, kao i akupunkture.
U sačuvanim dokumentima, Zhang Saofeng, opisan je kao čovek neobično visokog rasta, obdaren izvanrednim moćima i sposobnostima. Izgledalo je kao da nosi kornjačin oklop, a istovremeno je bio gibak i lagan poput ždrala. Navodno, imao je velike uši i krupne okrugle oči. Brada – kao kićanka na maču! I zimi i leti oblačio se jednako: platnena tunika i prsluk od upletene trske. Ukratko, bio je neosetljiv na hladnoću, baš kao i na vrućinu. Mogao je da gladuje mesec dana, a isto tako i da pojede nezamislive količine hrane tokom samo jednog obroka. Da prepešači 500 kilometara (odnosno, 1000 lija) za jedan dan i zapamti bilo koju knjigu čim je pročita. Takve veštine usavršio je još više vežbajući u hramu Shaolin.
Prema nekim izvorima, Zhang Saofeng rođen je 1247. godine na severoistoku Kine. Dok je bio sasvim mali, roditelji su ga poslali u manastir Shaolin kako bi tu jednog dana postao kaluđer. Bili su veoma siromašni. Ipak, već u petnaestoj, Zhang Saofeng je napustio manastir u potrazi za novim učiteljima. Obilazeći carstvo, sreo je mitološkog Zmaja koji mu je na delu pokazao šta je zapravo Tao: kako da sakupi, neguje i usmeri ći – unutrašnju životnu snagu. Ne zaustavljajući se, nastavio je da luta po planinama, među taoističkim hramovima. Dostigavši najzad najveći stepen opuštenosti, Zhang Saofeng je konačno zaspao.
U manastiru Zlatnog Oltara spavao je trideset dana i za to vreme nijednom se nije probudio! Već sasvim otporan na glad i žeđ, povukao se u kolibu koju je podigao u staroj šumi. Upravo odatle, jednog dana video je kako se nadmeću zmija i ždral. Došao je do zamisli o stilu borilačke veštine koja bi podražavala pokrete životinja. Ta namera ga je sasvim obuzela sve do dana kada je, posmatrajući dolinu sa vrha planine Wudang primetio lišće koje je podigao vetar. Pogledavši u nebo, video je oblak koji se kao vrtlog obavio oko detlića. Tada je shvatio da se ne treba usredsređivati na sposobnosti ljudi, pa ni životinja, već na snagu koju u sebi nosi Tao (Put). A to je mogućno uz pomoć unutrašnje veštine, borbe bez borbe, borbe što razrešuje, menja pravac, objedinjuje i sažima suprotnosti, bez želje za pobedom. Bez namere da se iko ili išta potčini. Jer, kako je rekao Lao Ce:
„Sve stvari imaju svetlu i tamnu stranu.
Ravnotežu im daje slaganje suprotnosti.
Između dobitka i gubitka, mala je razlika.
To znači da su uspeh i neuspeh slična muka.“
Tako je Zhang Saofeng na planini Wudang podigao hram gde je razvio dvanaest formi borilačkih veština.
