Atomska bomba od dvadeset kilotona (slična onoj koja je bačena na Hirošimu), usijala je vazduh do deset miliona stepeni, pržeći sve oko sebe; vetar duva brzinom hiljadu kilometara na čas, a zračenja razbijaju molekularnu strukturu svakog vlakna na zemlji…
Ova apokaliptička pretpostavka, nije samo stvar straha od budućnosti kakvoj čovek hrli u susret ne vodeći računa o tome da ratujući, ratuje i protiv sebe samog. Stravična ubilačka oružja, kao što su bombe, nervni gasovi ili bakterije, stvorena da bi potamanila neprijatelje, ili ih bar uplašila – nisu isključivo zamisao savremenog čoveka. Priča o zlu koje često i lako pobeđuje, vrlo je stara. Shodno tome, svako pokolenje proživljava svoje ratove i smišlja nova zla. Izvesno je da su ljudi i u neka davna vremena davali sve od sebe da postignu važan cilj: da unište ratnog neprijatelja. Učinak tih drevnih ratnika uz pomoć staromodnog oružja bio je zastrašujuće veliki i današnjem čoveku može da zvuči prilično iznenađujuće.
Na primer, kao biološko oružje, nekada su oko opkoljenih gradova osvajači uz pomoć katapulta ubacivali leševe umrlih ljudi ili mrcine uginulih životinja kako bi na taj način zarazili one koji su živeli unutar zidina. To im je zaista i polazilo za rukom. Godine 1346. Mongoli su iskoristili upravo ovu taktiku kako bi srušili Kafu na Crnom moru: katapultom su preko zidina grada prebacili leševe sopstvenih vojnika preminulih od kuge. Oni malobrojni koji su uspeli da pobegnu i uputili se na Zapad, samo su proširili zarazu. Tokom sledeće četiri godine bolest je tutnjala Evropom: ubila je trećinu stanovništva! Čini se da nijedno oružje u istoriji nije toliko, u jednom mahu, naudilo čovečanstvu.
Delotvorne, premda ne i toliko strašne bile su i druge vrste antičkog biološkog oružja: ose i džakovi prepuni otrovnih zmija ili drugih, takođe opasnih životinja koje su terale u beg i najodvažnije ratnike. U upotrebi je bio i otrovni gas: u 13. veku, sa obala su na osvajačke brodove bacani mehuri puni sumpora, kučine i žara. Ta smesa je pravila takav dim i širila jeziv smrad, da pomoroci nisu imali smelosti da izađu na obalu, već su se brže-bolje povlačili na svoje brodove. I drugi su gasovi korišćeni tokom ratovanja: poznat je bio onaj čiji su sastojci, osim sumpora bili smola i konjska kopita!
Još u 7. veku pre nove ere, Kinezi su koristili jednu vrstu suzavca koji su ispaljivali na strelama ili bacali uz pomoć katapulta: u kutije od pirinčane hartije stavljan je prah biljaka koje su izazivale nepodnošljivo pečenje u očima i sluzokoži usta i nosa, pa su se neprijatelji obično povlačili.
Pogoditi neprijatelja sa velike daljine, to je bila želja mnogobrojnih osvajača, ali i onih koji su branili svoju zemlju. U srednjem veku nastalo je moćno oružje koje je neprikosnoveno vladalo sve do pojave topa: bile su to ogromne praćke čiji je jedan kraj bio dugačak čak petnaest metara. Na kraćem kraku ovog starinskog topa nalazila se mreža prepuna kamenja (nekada i do desetak tona težine), dok su na drugoj strani bila „đulad“. Ova srednjovekovna praćka bacala je kamenje teško od stotinu do sto trideset kilograma na daljinu od pola kilometra. U poređenju sa srednjovekovnom praćkom, antički rimski katapult bio je gotovo ništavan: mogao je da baci kamenje teško samo dvadesetak kilograma.
Na katapultu se osim kamenja, moglo naći još mnogo toga; od metalnih diskova, ili posude ispunjene grčkom vatrom, ali i izmet životinja i ljudi, kao i delovi tela poginulih ili umrlih. Postojalo je i oružje koje je ulivalo strah u kosti i najhrabrijim vitezovima borcima, iako su ga oni i sami koristili. Bilo je slično starinskom luku i streli, ali za razliku od običnog luka, ovaj je mogao da odapinje kratke i debele strele (četiri u minutu). Na razdaljini od 15 do 150 metara uspevale su da probuše sve živo, čak i oklop viteza.
Kada je reč o vatrenom oružju, posebno poglavlje u istoriji ratovanja zauzima grčka vatra nastala u Vizantiji u 7. veku. Na Zapad je došla sa krstašima. Svi ratnici su se na smrt plašili grčke vatre; bio je to ubistveni „koktel“ sačinjen od sumpora, katrana, soli, nafte, ulja, živog kreča i ko zna čega sve još. Kad bi smesa proključala, u nju se umakala kučina koju bi na kraju upalili. Ponekad su tkaninom umočenom u ovu tečnost omotavane strele. Imajući u vidu koliko je grčka vatra odnela života, moglo bi se reći da je ona bila neka vrsta preteče napalma. Upotrebljavana je i putem široke igle koja bi bila postavljana na pramac broda. Ono što je grčku vatru činilo stravičnim oružjem, bila je činjenica da njen plamen nikako nije mogla da ugasi voda: ono što bi pogodila strela sa grčkom vatrom, gorelo je do kraja.
Tajna formula smese za grčku vatru prenošena je s kolena na koleno, pa se u 14. veku sreće svojevrsna vrteška sa četiri kraka na čijem se svakom kraju nalazila velika kašika. One su potom punjene zapaljivom mešavinom: kada bi vrteška počela da se okreće, ubistvena tečnost bi svuda okolo sejala smrt. Sa zidina srednjovekovnih dvoraca i utvrđenja vrlo često su na neprijatelje izlivali ključalu smolu, a ukoliko bi je ponestalo, bila je dobra i ključala mokraća!
Čini se da je tvorac najčudnijeg oružja u antičkim vremenima ipak bio Arhimed iz Sirakuze koji je izmislio „vatrena ogledala“. Za vreme rimske opsade Sirakuze (212. godine pre nove ere) branioci su upotrebili vatrena ogledala kako bi zapalili neprijateljske brodove, upirući u njih zrake sunca. Prema drugoj legendi, velika ogledala služila su tek da zaslepe neprijatelja. Arhimed je izumeo i dizalicu koja je uništavala brodove: ova neobična klešta su se spuštala sa zidina utvrđenja, hvatala brodove i okretala ih naopako.
Smatra se da su Hetiti, 1300. godine pre nove ere prvi počeli da proizvode oružje od gvožđa, a koje se na bojnom polju pokazalo bolje od onog pravljenog od kostiju, bronze ili kamena. Koplja su se njihovim neprijateljima u prvi mah činila čarobnim, nepobedivim oružjem.
Nekada na bojnim poljima nije bilo tenkova ni bornih kola, ali zato su indijski i helenski vojnici koristili jednu posebnu vrstu vozila za borbu. Bili su to slonovi. Na leđima slona nalazile su kućice u kojima su se krili vojnici. Kada je rimska vojska, susrevši se se sa Hanibalovim ratnicima, prvi put ugledala slonove na bojnom polju, svi su se paralisali od straha. Međutim, uskoro su i sami počeli da ih koriste.
I Leonardo da Vinči u jednom od svojih spisa opisuje neku vrstu topa na paru. Taj top je ispaljivao đulad tešku tridesetak kilograma na daljine od čak hiljadu metara.
Moglo bi se reći da je prvi moderni rat vođen uz pomoć oružja za masovno uništenje, bio Prvi svetski rat. Veoma važan datum je 22. april 1915. godine kada je u Belgiji, u Ipru, nemačka vojska prvi put upotrebila hemijsko oružje protiv Engleza. U to vreme, postojalo je više vrsta gasova: a najčešće su korišćeni oni čiji je osnovni sastojak bio hlor. Tokom tri godine ratovanja, upotrebljeno je 115 hiljada tona hemijskih otrova. Sto godina kasnije, oružje i otrovi, u ratu i miru, kao i u samoposluzi – ne mogu se nabrojati. Moralno čulo, načisto je utrnulo.
