U prvoj deceniji trećeg milenijuma, u Srbiji se tek nešto više od jednog stanovnika pridržavalo nekog oblika vegetarijanske ishrane. Prema proračunima evopskih institucija za ekonomska i društvena istraživanja, broj poklonika „zelene ishrane“, iz brojnih razloga, vrtoglavo će rasti narednih godina. Dakle, moglo bi se reći da se vraćamo korenima. Naši praroditelji, više zbog nužde, a manje po izboru, bili su vegeterijanci. Zapravo – vegani.
Tokom preistorije, kada se čovek hranio onim što mu je priroda pružala, ishrana se zasnivala na voću, travi i korenju. Onda je neko okusio životinju. Često su to bile strvine. Ali, lov je počeo! Strvine se nisu mogle naći scuda, baš svakog dana. Tako je meso, kako među sakupljačima, tako i među lovcima i dalje bilo sporedno u ishrani. Preokret je nastao kada je osmišljeno oruđe kojim je bilo mogućno komadali strvine i meso, a pre svega kada je uz pomoć vatre počelo – kuvanje. Pečeno meso postalo je lakše za varenje.
Na početku razvoja prvih civilizacija, ljudi su bili svaštojedi – vrlo zgodno za preživljavanje. Ali tek pošto je čovek počeo da obrađuju zemlju i gaji životinje, nastali su prvi gradovi, rodilo se složeno društvo. I religijska svest.
Ljudi su počeli da razmišljaju o svom izboru hrane i najverovatnije je da su se tada dogodila prva vegetarijanska komešanja. Osnovni razlog koji je navodio na ishranu biljkama, bio je etičko filozofki: pogrešno je ubijati životinje i nanositi im bol. Ovo uverenje naišlo je posebno na plodno tlo na Indijskom potkontinentu gde je ahimsa, nenasilje, bilo osnovno načelo glavnih religija. Za njih, a i druge, ideja poštovanja životinjskog života, osećanje samilosti prema svim bićima i uzdržavanje od mesa, bili su uslovi za dosezanje mudrosti. Jer, reinkarnirajući se, čovek može u sledećem životu da se probudi kao životinja. I šta onda? Mahatma Gandi (1869-1948) je to mnogo godina kasnije objasnio slavnom rečenicom, dodajući i saosećanje sa onima koji žive u nemaštini: „Ima toliko gladnih u svetu, da im se Bog može ukazati samo u obliku korice hleba.“
I staru Grčku, u 6. veku pre nove ere, na primer, zapljusnuo je talas misticizma koji se opirao mesnoj ishrani. Orfizam je obuhvatao čitav niz običaja i verovanja u antičkom i helenskom razdoblju. Kretanje duša i lep zagrobni život nisu bili mogućni bez čišćenja tela, odnosno zabrane unošenja životinjskih namirnica.
Najpoznatiji vegetarijanac među filozofima svakako je bio Pitagora (575-495 pne). Nisu slučajno sledbenike vegeterijanske ishrane dugo nazivali „pitagorejcima“. Tek mnogo godina kasnije, u Engleskoj u 19. veku, nazvani su prema povrću (vegetable). Pet stoleća posle Pitagore i rimski pesnik Ovidije tvrdio je da nam priroda nudi dovoljno plodova za ishranu. Ni Plutarh (1. vek) nije jeo meso dok je Porfirije (233 -305) u svom traktatu „O uzdržavanju od životinjskog mesa“, osuđivao ljude koji jedu meso kao kanibale.
Leonardo da Vinči (1452-1519) nije bio vegetarijanac. Sačuvani su njegovi kulinarski recepti i svrstan je među značajne gastronomske autore, posebno ako pominjemo pohovane šnicle ili izum čuvenih italijanskih panina. Ono što je Leonardo zabranjivao, kada je reč o ponašanju čoveka pred trpezom, nije bilo meso, već sledeće: noge ne valja dizati na sto, ne polagati glavu u tanjir, sažvakani žilavi zalogaj ne bi valjalo gurati drugome u tanjir (osobi koja sedi pored, na primer), ne treba nož zabadati u sto i tako se poigravati tokom obroka, ne čačkati nos za vreme jela, a odgriske od voća ne stavljati u zdelu sa svežim voćem. Ipak, Leonardo je napisao nešto što je mnoge navelo da pomisle da je i sam bio vegetarijanac. Kao neka vrsta predskazanja:
„Doći će dan kada ćemo o jedenju životinja suditi na isti način kao o tome kada ljudi jedu ljude, kao o kanibalizmu.“
Upravo u doba renesanse, rodile su se prve (medicinske) misli o tome da bi ishrana bez mesa mogla biti dobra za zdravlje. Nevezano za etičku tačku gledišta.
Čini se da je industrijalizacija promenila jelovnik u značajnoj meri. Potrošnja mesa je porasla. I lekari su se uglavnom slagali u mišljenju da je zdravo jesti meso. Treba napomenuti da se i odnos prema vremenu promenio. Ljudi su počeli brže da žive. Međutim, krajem 19. veka misticizam se ponovo javlja kroz teozofiju, a njima se pridružuju i naturalisti. U engleskom gradu Remsgejtu 1847. godine osnovano je prvo Vegetarijansko društvo. Odmah zatim i u Mančesteru i Londonu. Zatim i u Italiji, na Jezeru Mađore. Isidora Dankan je bila propovednik naturalizma, vegetarijanske ishrane, nudzma. Možda je tačnije ako kažemo – antikomformizma.
Nastavak je manje ili više poznat. Stiče se utisak da se danas etički razlozi za vegeterijanstvo prepliću sa medicinskim, ali imaju veze i sa očuvanjem životne sredine. Medicinskim istraživanjima doslovce smo zapljusnuti preko svih medija. Čovek se nađe pre svega u strahu, ali i nedoumici od silnih saveta za dugovečnost i zdravlje. Da li da se vlada u skladu sa zvaničnom zapadnjačkom, kineskom, ruskom, ajurvedskom medicinom? Prodavnice zdrave hrane u kojima nema mesa, niču kao pečurke.
Ponekad je vegeterijanstvo tek korak do veganske iskrane koja, kao što je poznato, odbacuje sve namirnice životinjsog porekla, što znači i jaja, mlečme proizvode, pa čak i med. Sirovi vegani idu i korak dalje: oni smatraju da plodove ne treba termički obrađivati, kuvati i peći, jer se tako gubi velika količina vitamina. Što bi rekli arheolozi, hrane se onako kao kada je ljudski vek iznosio 16 godina. Na stranu ova asocijacija, odluci da očistimo telo od raznoraznih prehrambenih životinjskih „otrova“, često ne doprinosi samo želja za sportskom figurom i zdravljem. Jer, s druge strane, svesno unosimo u sebe ostale (neživotinjske) otrove koji i na otrove zaista i liče. I niko se ne trudi da to sakrije.
Ne možemo a da ne primetimo da je današnji čovek ipak milosrdniji prema životinjama. Svim životinjama. Taj odnos se jednostavno promenio. Čak i u zemlji u kojoj postoje pršutijade, kobasicijade, gde se peku pljeskavice ginisovskih dimenzija. Možda će jednog dana kucnuti čas kada će se Leonardovoo predskazanje obistiniti? Da ćemo se prema ubicama domaćih životinja odnositi kao prema kanibalima! Ima li zbog toga nade da će čovek postati bolji? Eh, kada se na taj način postave stvari, onda se javljaju razlozi za pesimizam.