Nimfa Kinar – rad Slavka Krunića
Toliko se danas govori i piše o hrani! Reklo bi se: opsesivno. Podrazumeva se, tamo gde ljudi imaju šta da jedu. Jer, uvek bi valjalo imati u vidu da dobar deo nije u toj situaciji. Prema zvaničnim podacima, oko 900 miliona ljudi doslovce gladuje.
A onda, kada su namirnice na stolu, pred nama, dok ih posmatramo, ni na kraj pameti nam nije da u njima naslućujemo nešto čarobno. Štetno možda, to da. To bi mogla da bude prva misao. Ili da su korisne za zdravlje, ako je reč o sadržaju vitamina, vlakana i tako dalje. Naposletku, zašto da ne, zamišljamo i konačan ukusni obrok. Međutim, nekada davno, pre više stotina ili hiljada godina, pojedine namirnice zaista su smatrane čarobnim. Verovalo se čak da i mrtve mogu da vrate u život. Da nas zaštite od uroka i zlih čini.
Artičoke, na primer. Pominju se i u starogrčkim mitovima. Zevs se zaljubio u prelepu nimfu Kinar. Njena kosa bila je pepeljasta, a oči zeleno-ljubičaste. Obuzela ga je žudnja, pa je poveo kao ljubavnicu na Olimp. Ali, postavši boginja, Kinar nije postala i srećna. Strahovala je od Herine ljubomore i Zevsovog gneva, pa je zato jednom prilikom šmugnula nazad na rodno ostrvo u Egejskom moru. To je razbesnelo Zevsa koji je Kinar pretvorio u cvet. U artičoku. Prelepi cvet sa bodljama. Ta biljka je na izvestan način zavela i Rimljane koji su verovali da je artičoka odličan lek protiv ćelavosti, ali i polne nemoći. Negovali su je s pažnjom i divljenjem. Glas da je afrodizijak pratio je ovu biljku sve do vremena renesanse. Katarina Mediči svakodnevno se hranila artičokama kako bi pospešila svoju seksualnu snagu. Inače, u to vreme, ženama je bilo zabranjeno da ih jedu…
Zatim, crni luk. Ništa posebno, reklo bi se. Ali za stare Egipćane, bila je to čudesna biljka. Prinošena bogovima. Povezivali su je sa večnim životom zbog brojnih slojeva, odnosno „krugova života“. Zato su glavice crnog luka stavljali uz balsamovana tela zauvek usnulih faraona. Verovalo se da lukovina može da mrtvima vrati i dah. A i da deluje antiseptično. Čak i na drugom svetu. Inače, nešto što takođe valja znati, a nije pouka iz prošlosti. Stigla je jesen, neko će možda kupiti veće količine luka. Najbolje će se održati ukoliko ga, umesto u kesu, stavite u ženske čarape (tzv unihop).
Poreklom iz Indije, gde su u podnožju Himalaja gajeni još pre 3000 godina (a možda i svih 5000), krastavci su bili veoma popularni u vreme Rimskog carstva. Plinije Stariji je zapisao da su krastavci bili do te mere slavljeni kao lek za žensku neplodnost, da su ih udate Rimljanke nosile okačene na uzici oko struka. Krastavce su prepisivali i kao lek protiv ujeda škorpija. Od vremena renesanse, pa sve do današnjih dana, ostali su neizostavna namirnica u službi lepote, posebno ženskog lica.
Računica kaže da godišnje pojedemo oko deset kilograma kukuruza – u različitim oblicima. Za Asteke, kukuruz nije predstavljao samo običnu hranu. Verovali su da sazrevanje kukuruza, a zatim i branje, predstavlja sliku životnog ciklusa. Pored toga, kukuruz se vezuje za čak tri vrhovna astečka božanstva.
Još jedna biljka koja dolazi iz daljine vekova, a i danas caruje po baštama, jeste mirođija. Kada se kaže da je neko u svakoj čorbi mirođija, to ne znači nužno da se u sve, pozvan ili nepozvan – meša. S jedne strane, verovalo se da izaziva neplodnost. S druge, da ima moć da otera demone. I iz duše, ali i one koji se pojavljuju – glavom i bradom. Čini se da je mirođija prosto letela na krilima sujeverja. Postoije zapisi u kojima se opisuje neobično stanje onih koji su popili vodu sa seckanom mirođijom. Nešto nalik hipnozi, omamljenosti. Kao da je ta osoba – začarana. Kada bi posumnjali da neko želi da im baci zle čini na kuću (porodicu), ljudi su uplitali mirođiju u venčiće i stavljali je oko svog doma. Jasno, opšte uverenje bilo je da veštice obilato koriste mirođiju za spravljanje napitaka uz pomoć kojih začaravaju naivne.
Najzad smokve. O njima se piše i u Bibliji. Smokvinim listom pokrili su se Adam i Eva. Međutim, verovanje da su svojstva ove biljke čarobna, karakteristično je za različite kulture. Smokva je bila sveti plod u Egiptu, Japanu, Indiji, Rimu. Za stare Grke bila je sveto Dionisovo drvo. Pod drvetom smokve nađeni su Romul i Rem. Stoga je bila simbol života. U nekim afričkim zemljama smokva je smatrana drvetom plodnosti bez kojeg žena ne može da začne. A u Boliviji, upravo suprotno: verovalo se da u drvetu smokve žive zli duhovi, te ukoliko neko prođe ispod drveta smokve, čudo može da ga snađe.
Današnji svet je izgleda znatno praktičniji. U ovom plodu ima gvožđa, u onom kalcijuma, svi podaci su ogoljeni i bez čarolije. Jedino se izdvajaju nadrilekari.
A ne tako davno, krajem prošlog veka, naša poznata kompozitorka, u to vreme već u ozbiljnim godinama, podelila je sa mnom jednu tajnu: „Da li vi Mirjana znate da je pesma Ajde Kato, ajde zlato seksi pesma?“ „Ne, ne znam“ odgovorila sam. „Znam reči, ali ne mogu da shvatim šta je tu tako seksi?“
„Kako ne shvatate? Od davnina je poznato da je celer moćan afrodizijak!“
