Zbog muzičke kritike koju je objavio u ovdašnjim novinama u decembru 1925. godine, Stanislav Staša Vinaver (1891-1955), književnik, prevodilac, novinar, diplomata, jedan od Hiljadu i trista kaplara, bio je osuđen na tri dana zatvora. Sećanje na taj događaj današnjem srpskom čitaocu verovatno neće izmamiti osmeh, već uzdah. Jasno je da će imati na umu sadašnji medijski rusvaj u okovima, kao i nadljudsku upornost pojedinih direktora ustanova kulture u vezi sa svojim nameštenjima.
Međutim, u vreme kada se suđenje odigravalo, ono je privuklo živu pažnju javnosti. Pravi medijski metež. Verovatno i nije bio veliki broj onih koji su pomišljali da je reč o neslobodi štampe. Pre svega, zato što su akteri bili zanimljivi! Jer, Stanislav Vinaver, muzički kritičar, sin i učenik pijanistkinje Ruže Vinaver, koja je takođe redovno održavala koncerte u Beogradu (uz sinovljeve pohvalne kritike) – obrušio se na kompozitora i dirigenta Stevana Hristića !
Vinaver je uvažavao Hristića (1885-1958) kao kompozitora, tu sumnje nema. Ali ga je jednostavno nervirao kao ambiciozni dirigent i još ambiciozniji poslenik u kulturi. Hristić je najpre bio prvi čovek Filharmonije, a onda između 1924. i 1934. godine, direktor Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Kasnije će postati i član SANU, predsednik Udruženja kompozitora, profesor Muzička akademije… Kompozitor „Ohridske legende“, poticao je iz veoma ugledne beogradske porodice. Otac mu je bio diplomata, a deda ministar. Kada je u „Vremenu“ 21. decembra 1925. godine ugledao članak urednika Vinavera, po svoj prilici se razbesneo. Angažovao je advokata koji je podneo tužbu.
To je sasvim razumljivo, imajući u vidu da je Staša Vinaver, između ostalog napisao i ovo:
„Ono što je pre neki dan beogradski operski orkestar pod dirigentstvom g.Hristića učinio, nije zbilja ličilo na simfonijsku muziku. To su bili iseckani momenti, isprekidani i usplahireni komadići nekog bezimenog tkiva. Orkestar pod g.Hristićem došao je do mrtve tačke. Gorega koncerta sa umetničke tačke nije bilo kod nas od onoga što je g.Hristič pre neki dan dao kao Betovena i Baha. I onda se svakome nameće piitanje: zašto filharmonija ne uzme za dirigenta nekoga ko nije g.Hristić? Inače, ambicije g.Hristića učiniće još i to da ćemo ići i na svaki koncert napabirčenih amatera, samo ne na koncerte solidnih muzičara iz operskog orkestra – ali koje ometa g.Hristić svojom palicim, razmahan kao kakav saobraćajni pozornik na kolskome rakršću, ali sa manje stvarnog uspeha.“
Sumnje nema, „saobraćajni pozornik“ bio je izraz koji je prelio čašu. Zakazano je suđenje na kojem se Stevan Hristić nije pojavio. Veoma zaisnteresovana publika i novinari, žalili su zbog ove činjenice. Reč je prvo dobio optuženi. U tom govoru, oštar jezik kritičara Vinavera došao je do punog izražaja. On je naime izjavio da je g.Hristić zaista prava nesreća za našu Operu, što nije samo njegovo mišljenje. Zapravo, Stevan Hristić je kob naše Opere, dodao je Vinaver, tvrdeći da se trudi da ocenjuje objektivno. Naveo je tom prilikom i Hristićeve reči:
“Samo preko moga mrtvoga tela, doći će drugi direktor Opere!“
Vinaver je iskoristio priliku da obznani kako se Stevan Hristić samo snagom svojih veza drži za direktorsku fotelju, a milioni se troše dok je Opera na nivou provincijskog pozorišta.
„Ako g.Hristić nema pare da jede, daćemo po paricu, ali neka oslobodi Operu“, predlagao je Vinaver.
Zatim je nastupio Ljuba Stefanović, advokat tužitelja, tražeći da se Vinaver napokon strogo kazni. Branilac optuženog, Brana Milenković i sam očito duhovit, analizirao je izraz „saobraćajni pozornik“. To je časno zvanje! – vapio je advokat braneći svog klijenta. Pozvao se na član zakona po kojem se izuzimaju iz uvreda naučne kritike, kao i kritike hudožnika i umetnika. Apelovao je na to da se ne uništava umetnička kritika.
Sud je bio suprotnog mišljenja i ta je presuda ušla u istoriju kulture Srbije. Navedeno je da je „primećena težnja g.Vinavera da ponizi g.Hristića.“ Drugim rečima, muzička kritika dovedena je u zavisnost od odluka prvostepenog suda. Izvesne metafore nisu tada bile dozvoljene u umetničkoj kritici. Vinaver je kažnjen sa tri dana zatvora. I da se presuda, kao deo kaznene mere, štampa u „Vremenu“ gde je kritika objavljena.
Šta reći na ovaj događajj od pre bezmalo jednog veka? Bolje postaviti pitanje kako se razvijala naša muzička kritika?.Hm. Možda bi nam ipak bilo lakše da se pozovemo na misao francuskog filozofa (i pijanistu) Viktora Jankeleviča koji je napisao: „Muzika nije stvorena da bi se o njoj govorilo, već da bi se ostvarivala.“
