„Gustav fon Ašenbah bio je rastom nešto niži od osrednjeg, crnomanjast, obrijan. Glava mu je izgledala možda i previše velika prema stasu, skoro nežno sitnom. Njegova kosa, očetkama unazad, na temenu proređena, oko slepoočnica vrlo gusta i mnogo osedela, uokviravala je čelo visoko, izbrazdano, i kao puno ožiljaka. Most njegovih zlatnih naočara sa staklima bez ivice, ulazio je u njegov zbijeni nos plemenita oblika…“
Da li je ovaj kratak odlomak iz novele „Smrt u Veneciji“ (prevod Anice Savić-Rebac) u kojem nemački pisac Tomas Man (1875-1955) opisuje izgled glavnog junaka priče, Gustava fon Ašenbaha, poslužio filmskom reditelju Lukinu Viskontiju i njegovim saradnicima, kao neka vrsta slike, portreta dok je 1971. godine snmimao istoimeni film? Verovatno da jeste. Inače, reč je o jednoj od retkih uspelih ekranizacija nekog značajnog književnog dela. Često se događa da upravo vrhunska ostvarenja književnosti teško „progovore“ filmskim jezikom.
Trebalo bi znati da je slavni reditelj, grof Lukino Viskonti di Modrone (1906-1976), jedan od utemeljivaća neorealizma, filmski lik gradio imajući u vidu ne samo književnog junaka kojeg je stvorio Tomas Man, već i jednu sasvim određenu ličnost iz istorije muzike. Zanimljivo je da je ta ista ličnost nadahnula i Tomasa Mana. Bio je to austrijski kompozitor Gustav Maler. Uostalom, Adađeto iz njegove Pete simfonije, glavna je muzička tema filma „Smrt u Veneciji“.
Međutim, sada nije reč o muzici. Govorimo o neuspelom pokušaju glumca Dirka Bogarda, tumača glavne uloge, da uz pomoć maske, odnosno šminkera, dočara zadati lik, a i izgled bečkog kompozitora. Posle višečasovnog šminkanja, najzad je postignuta sličnost sa Malerom. Visoki zalisci, dug tanak nos, male, srebrne naočare.
Srećan zbog te činjenice, Bogard je prvi stigao na probno snimanje. Oduševljen učinkom šminkera, nije ni primetio kako od težine šminke ne može da pomeri glavu, niti da učini bilo kakvu grimasu. I najmanji pokret, svakog puta mu je lomio nos. Naposletku su i reditelj i glumac shvatili: ništa od sličnosti sa Gustavom Malerom, odnosno, njegovim dugim, špicastim nosom. Bogard se na trenutak uplašio da će sa nosom otići i lik koji je gradio upravo na osnovu sličnosti. Trebalo je dakle da se vrati izvorniku, to jest – Tomasu Manu i Gustavu fon Ašenbahu. Ali kako?
A da sedne u stolicu sa točkovima i pokrije se ćebetom? – predložio je režiseru već očajni glumac, jer je bio ubeđen da mu je Gustav fon Ašenbah jednostavno pobegao. Možda, ali to nije potpuno rešenje, jer Ašanbah treba da šeta po Veneciji – odgovorio je režiser. Nekoliko minuta pre početka probnog snimanja, Bogard je bezvoljno otišao na šminkanje. I tada, na licu mesta, šminker je odlučio da mu stavi brčiće. Takve nije nosio Gustav Maler! Međutim, čim je u ogledalu video sebe sa brkovima, glumac se setio svog dede: uzeo je šal i počeo da podražava njegov hod. Kako je hodao deda? Sa bolom u leđima i kolenima!
Ostalo je legenda. Doduše, ne i činjenica da je otpali nosi bio uvod u još veće nevolje. Američki producenti ovog italijanskog filma nisu zapravo želeli da Bogard glumi glavnu ulogu, niti im se dopala zamisao (ne samo rediteljska, već izvorna ideja Tomasa Mana) da fon Ašenbah u potrazi za apsolutnom lepotom i skladom kao utehom, po Veneciji (koja takođe predstavlja simbol neprolazne lepote) opčinjen prati jednog poljskog dečaka. Smatrali su da bi više odgovaralo, a i bilo uzornije, da bude oduševljen lepotom neke devojke. Za producente (Warner Bros), nedvosmisleni nagoveštaji homoseksualnosti bili su neprihvatljivi. Ucenjivali su Viskontija (premda su naposletku odahnuli kad je film prvi put prikazan u Londonu i to pred kraljicom Elizabetom koja nije ni trepnula, već bila oduševljena).
Jasno, Lukino Viskonti nije hteo ni da čuje. Ni po koju cenu nije želeo da se odrekne ni svog Ašenbaha, ni dečaka Tađa, koga je tumačio Bjern Andersen. Zato je novac smesta višestruko smanjen. Viskonti nije ni trepnuo. Ponašao se u skladu sa svojim plemićkim poreklom – poput propalog grofa koji ne haje za činjenicu što je bez novca. Međutim, glavno iznenađenje ih je sačekalo uoči prve klape. Shvatili su da režiser, pripremajući se da snimi film prema Manovoj noveli, uopšte nije obezbedio autorska prava za ekranizaciju knjige! Inače, roman je bio objavljen 1912. godine.
Kada je i to plaćeno, ispostavilo se da su troškovi već preveliki, te da će svi raditi bezmalo – za džabe. Srećom, ipak nisu radili za badava. Bar što se gledalaca tiče i budućih pokolenja poštovalaca filmske umetnosti.
Imajte to u vidu ukoliko prvi ili ko zna koji put pogledate ovaj film.