Mnogi događaji iz davnih vremena postaju jasniji kada se uporede sa onim iz novije istorije. Šta bi se recimo dogodilo u nekom nestvarnom trenutku, kada bi baron Pjer de Kuberten prišao kakvom starogrčkom sportisti koji je upravo izgubio trku i utešno ga potapšao po ramenu: „Važno je učestvovati, a ne pobediti!“? Sva je prilika da bi baron De Kuberten (1863-1937), pokretač Olimpijskih igara modernog doba, poznat po navedenom geslu o važnosti sportskog učestvovanja, trebalo da bude srećan ukoliko bi od poraženog sportiste dobio samo batine. Jer, treba imati u vidu da je za antičkog čoveka, bilo je najvažnije – pobediti. Danas to možda i nije uvek pravilo, budući da mnogi učestvuju na takmičenjima, svesni svojih nevelikih sportskih mogućnosti. Drugi pak i ne pružaju onoliko koliko bi mogli. Uostalom, naši sportisti su takav stav više puta zastupali i činilo se čak da često nisu naročito patili zbog poraza.
Homer je pevao o tome kako je prva zapovest za svakog čoveka da bude bolji od drugih. Ukratko rečeno, olimpijski duh bio je zapravo pobednički duh. A ni amaterizam se u davna sportska vremena nije posebno cenio. Reč je takođe o izmišljotini modernih vremena: antički sportisti bili su istinski profesionalci, posebno obučeni za određenu sportsku oblast. Sa njima su vežbali savršeni znalci, vrhunski treneri. I svi su bili veoma zadovoljni što su odlično plaćeni, bez obzira da li su pripadali najsiromašnijem staležu, ili su bili bogati plemići. Niko nije vežbao tek tako, za džabe. I nikoga od njih ne bi začudile svote koje danas primaju vrhunski teniseri, fudbaleri ili košarkaši.
Antički sport patio je od mnogih poroka, baš kao i današnji: sudije su često bile potplaćivane, kao uostalom i sami učesnici. Publika je obožavala pobednike, divila im se i veličala ih, slavila. Postojali su takođe i stranci u ekipama, upravo kao i sada. Bili su to sportisti koji su se nadmetali u korist gradova iz kojih nisu poticali. Kao na primer Astilije iz Krotone koji je, pobedivši na Olimpiskim igrama 488. godine p.n.e. u trci na 200 metara, četiri godine kasnije obukao dres bogatijeg grada – Sirakuze: bolje su plaćali, a Astilije je odlučio da svoju sportsku obdarenost proda za veliku svotu.
Ni politička propaganda i marketing nisu bili strani antičkom sportu: pobeda određenog sportiste na Olimpijskim igrama na primer, donosila je zapravo pobedu nekom vladaru, tiraninu, odnosno gradu kojim je vladao. Političar koji bi se opkladio na pobedničkog konja u trci zaprega, postajao bi narodni idol.
Duh starih Grka bio je nedvosmisleno takmičarski. Da li to znači da Grci kao narod imaju neprikosnoveno pravo na sportsku tradiciju? Istini za volju, samo je u staroj Grčkoj sport bio jednak za sve, tačnije rečeno, na sportskim takmičenjima svi su mogli da učestvuju: i bogati i siromašni, i vladari i sluge. Pobeđivao je – bar u teoriji – onaj najbolji. Osim ako sudije ne bi bile potplaćene! Izvesno je da su i u drevnom Egiptu bile organizovane sportske igre. Ali, razlika između grčkih i egipatskih bila je ogromna. U Egiptu je pobednik uvek bio samo jedan: faraon!
Prvim Olimpijskim igrama smatraju se one koje su se zbile 776. godine u Grčkoj (mada pisac Euzebije smatra da je prethodno održano još 27 igara) . Stvoren je svojevrstan lanac atletskih nadmetanja u četiri oblasti Grčke. Na Olimpu su se takmičili u Zevsovu čast, a u Delfima, u Apolonovu. Atletičari su se takmičili na Korintu i na Peloponezu. Onaj koji bi odneo pobedu na sve četiri igre, bio je slavljen kao bog na zemlji. Obeležje pobednika bio je lovorov venac. Herodot pripoveda o užasu Persijanaca koji su krenuvši u osvajanje Grčke shvatili da moraju da se suoče sa borcima koji su inače spremni da podnesu natčovečanske napore, samo da bi osvojili nekoliko grančica lovora. Ali, Persijanci nisu bili upućeni u potpunosti u tajne sportskih igara. Pobeda na panhelenskim igrama donosila je i slavu, kao i novac. Zapis iz drugog veka p.n.e svedoči da su u Maloj Aziji atletičari dobijali 30 hiljada drahmi za učestvovanje na lokalnim takmičenjima. To je ista svota koju je mogao da zaradi legionar pod uslovom da ratuje stotinu godina!
Iako su mogli da se takmiče i ljudi plemenite krvi, kao i najsiromašniji atletičari, samo aristokrate su imale pravo na sopstvena uzgajališta konja za takmičenja zaprega. Plemići su mogli da se takmiče i u najsurovijim sportovima kao što su rvanje i pesničenje. Pravila nisu predviđala zabranjene zahvate. Sportisti su se dakle borili kako su umeli i znali. Ponekad do poslednjeg daha.
Čuvena je priča o rvaču Arakionu: bespoštedno je lomio nožne prste protivniku i davio ga. Protivnik se tada predao, iako je Arakion, spletom okolnosti, bio na izdisaju. Sudije su ga ipak proglasile za pobednika i mrtvog položili na tron. Smatra se međutim da je najveći borac antičkog sporta bio Miron, bogati aristoikrata, školovani Pitagorejac. Inače, Pitagorejci su bili poznati kao vegetarijanci, ali su u Mironovom slučaju napravili izuzetak. Kljukali su ga mesom, šniclama pre svega, kao i pečenjem. Pronosila se priča da Miron može da pojede pečenog vola za jedan dan. S druge strane, Spartanac Karmid, pobednik Olimpijskih igara 668. godine p.n.e. tvrdio je da svoje pobede duguje posebnoj vrsti dijete. Naime, uoči takmičenja on je jeo samo i isključivo suve smokve ! I to je ujedno i jedina priča o dopingu u antičkom sportu. Značajna i velika razlika u odnosu na savremeni. Podseća doduše na Novaka Đokovića i staru nedoumicu: pečenje ili smokve?
