Klaus Kinski kao Fickaraldo, ludi ljubitelj opere

Među poklonicima takozvane klasične muzike, za najzagriženije, najstrastvenije, a svakako najneobjektivnije, važe ljubitelji operske muzike. Ukratko, žestoki obožavaoci opere, upravo zbog operske muzike i operskih pevača, često gube pamet! Izvanredno nadahnuće za mnoge filmske stvaraoce, zar ne?

Nemački filmski reditelj Verner Hercog (Stipetić), rođen 1942. godine, svetsku slavu stekao je posle uspeha svojih dela među kojima su „Tajna Kaspara Hausera“, „Nosferatu, vampir noći“, „Vojcek“ i drugi.  Ipak, nameće se misao da je od svih filmova (premda nije prestao da snima do današnjih dana), možda najviše strasti i snage uložio u ekranizaciju neobične priče o Ircu koji je početkom 20. veka odlučio da dovede, tačnije, da sagradi Operu usred amazonske džungle! Za film „Fickaraldo“ (1982.) Hercog je sam napisao scenario i bio producent, uz polubrata Lukija Stipetića. Na Filmskom festivalu u Kanu te godine osvojio je „Srebrnu palmu“ kao najbolji reditelj.

Ako je sam Brajan Svini Ficdžerald zvani Fickaraldo, propali trgovac, bio lud jer je svojevremeno došao na neshvatljivu „muzičko-amazonsku“ zamisao, tokom snimanja se stekao utisak da ni Hercogove namere nisu bile ništa manje sumanute. Za početak, reditelj je glavna zaduženja u filmskoj ekipi dodelio starosedeocima, u nadi da će mu oni najbolje pomoći da dovuku parobrod težak 320 tona (!) preko jedne planine. U podnožju je trebalo da bude sagrađena velelepna operska dvorana iz Fickaraldovog sna.

Reditelj nije hteo da čuje ni za kakve specijalne efekte i na taj način i sebi i drugima olakša posao. Naprotiv. Sve je trebalo da bude kao nekad, u Fickaraldovo vreme – istinito i izvorno. Verner Hercog, baš poput glavnog junaka filmske priče, želeo je da stotine Indijanaca dovuku parobrod preko planine i smeste ga u drugo rečno korito! Koristili su samo točkove i drvene, odnosno kamene blokove kao podmetače.

I za pakost, od samog početka, sve je pošlo naopačke. Gotovo pola filma je bilo snimljeno kada se Džejson Robards, glavni glumac, teško razboleo. Bio je prinuđen da se odrekne uloge. Povrh toga, i predviđeni Robardsov partner u filmu, čuveni rok muzičar Mik Džeger, nije mogao da prihvati Hercogovu ponudu. Reditelj je zato odlučio da preinači scenario. Izbacio je lik koji je bio namenjen pevaču „Rolingstounsa“ i rešio da pozove jednog od svojih najomiljenijih glumaca, svog „najprisnijeg neprijatelja“. Klausa Kinskog (1926-1991).

Dobro znajući da je Klausova narav nepodnošljiva, Hercog kao da je  i dalje prkosio sudbini. I tako je tumač naslovne uloge, tokom snimanja, svakodnevno dobijao nastupe besa. Na žalost, zbog toga su i svi ostali gubili živce. Činilo se da jedino Hercoga ne dotiču Klausovi izlivi jarosti i srdžbe. Poglavica plemena iz kojeg su poticali mnogobrojni filmski saradnici opkupljeni na snimanju „Fickaralda“, jednog dana upitao je reditelja da mu najzad dopusti da ubije glavnog glumca, kad već on neće! Toliko je Klaus Kinski bio nepodnošljiv! Naravno, Verner Hercog ga je odgovorio, iako je poglavica bio ubeđen da saopštava želju čitave filmske ekipe!

Kada je snimanje već odmaklo, počelo je i strašno nevreme koje je trajalo danima. Svi su bezmalo plivali u blatu. Poduhvat prevlačenja parobroda bio je nemoguć. Poput Fickaralda, Hercog je preko razglasa puštao najčuvenije operske arije u izvođenju Enrika Karuza, smatrajuči da će muzika  nadahnuti tegljače. Videvši da je reč o neizvodljivom zadatku, na kraju je ipak pristao da na snimanje dođu brazilski inženjeri i donesu buldožer. Ali, i oni su ubrzo besno napustili snimanje, rekavši da reditelj dovodi u opasnost živote ljudi.  Srećom, završilo se bez smrtnih slučajeva. Doduše, trojica Indijanaca bila su ranjena. I jedan avion se srušio, a u njemu je jedan od sporednih glumaca pretrpeo tešku povredu. Povrh svega, počeo je sukob između Perua i Ekvadora oko granica…

U jednom od svojih napada besa, pred kraj snimanja, Kinski je rekao da se neopozivo vraća kući i da ga film „Fickaraldo“ više nimalo ne zanima. Kada je  ljutito okrenuo leđa reditelju, ovaj je za njim viknuo:

„Ukoliko napustiš snimanje, pucaću ti istog trena u leđa!“.

Kinski je po svoj prilici u tom trenutku shvatio da je Hercog i sam postao opsednut. Kao Fickaraldo. Divlja priroda, nepovoljni klimatski uslovi i operska muzika gotovo dvadeset četiri časa na dan, učinili su od pozatog filmskog umetnika, pomalo neobičnu osobu. Stoga se Kinski mirno vratio na snimanje.

Verner Hercog je svoje ponašanje objasnio drugačije:

„Da sam napustio snimanje, ja bih svima, a ponajviše sebi, pokazao da sam čovek bez snova. Nikada ne bih voleo da živim tako, bez snova. Odlučio sam da živim zbog ovog filma ili da svoj život okončam“.

Snimanje i postprodukcija ove epske pustolovne filmske drame, trajalo je bezmalo četiri godine.

U vremenu potpune prevlasti specijalnih efekata i kompjuterske tehnologije koja je bitno uticala i na filmsku umetnost, „Fickaraldo“ dakle stoji kao prava dragocenost, kao kakav dragulj iz džungle. Mnogi ga zato nazivaju i modernim „ručno napravljenim filmom.“

Zanimljivo je da je u brazilskom gradu Manausu (gde je reditelj Paolo Sorentino smestio deo radnje svog romana „Svi su u pravu“) zdanje koje lepotom nadmašuje sva ostala – upravo zgrada opere (sagrađena 1896.godine)! Manaus je glavni grad države Amazonas. Nalazi se na reci Rio Negro, desetak kilometara od njenog ušća u Amazon. Najveći dao filma „Fickaraldo“ snimljen je u blizini.