“Sviračica viole da gamba” – portert Barbare Stroci

Mnogi su uzdisali za Barbarom Stroci. Izgleda da su za to postojali sasvim opravdani razlozi: bila je mlada, veoma lepa, pametna, slobodnog ponašanja, a ono što je činilo različitom od ostalih, takođe naočitih Venecijanki, bio je – predivni glas.

Kada za nekog muzičara kažu da je virtuoz, to onda znači da je savršen umetnik i da nepogrešivo primenjuje svoju veštinu. A za Barbaru Stroci su najčešće upotrebljavali superlativ – vitruosissima. Nema sumnje da je lepa Venecijanka život provela onako kako je želela, potpuno posvećena umetnosti i onima koje je volela. Kao preteča modernih umetnica, nije previše vodila računa kako će javnost suditi o njenom ponašanju. Međutim, uradila je i mnogo više od toga. Osim što je pevala, bila je i vrlo plodotvoran kompozitor. Napisala je stotinu dvadeset pet pesama, kantata i madrigala, sakupljenih u osam zbirki štampanih s uspehom tokom njenog života. Važan je podatak koji govori da je to učinila bez stalne (a možda i bilo kakve druge) pomoći crkve, bez pokroviteljstva određenog aristokrate, odnosno, mecene. Možda je i to razlog što je – kao slobodan umetnik – umrla siromašna i već pomalo zaboravljena. Pod tajanstvenim okolnostima. Barbara nije okončala život u rodnoj Veneciji, već u Padovi. Imala je pedeset osam godina. Njen glas više nije imao onu svežinu i moć kao četiri decenije ranije. I lepota beše iščezla. Dogodilo se to 1677. godine.

Do današnjeg dana nisu ni potvrđene, ali ni osporene glasine koje su govorile da je Barbara bila upisana u zvaničnu knjigu poznatih venecijanskih prostitutki, te da je pevačko umeće iznad svega koristila kao oruđe za zavođenje. Na osnovu podataka iz života ove izuzetne dame, mogao bi se steći utisak da su se trenuci velike sreće i okrutne sudbine, smenjivali od samog dana njenog rođenja. A imala je sreću da se rodi u najlepšoj,  prebogatoj varoši, upravo u vreme kada se činilo da venecijansko umetničko stvaralaštvo ispisuje svoje neprolazne stranice.

Barbara Stroci rođena je 1619. godine u Veneciji. O njenom krštenju, obavljenom 6. avgusta iste godine u crkvi Svete Sofije postoji dokument:“ Krštena Barbara Katerina, kćer Izabele Grijega i oca nepoznatog, kumovao Gasparo Fuzili…“

Činjenica što je rođena kao vanbračno dete, imalo je po svoj prilici manji značaj nego što je ugledala svet upravo u središtu umetničkih zbivanja. Igrom sudbine – iako nije imala zvaničnog oca – porasla je u bogatstvu, u društvu najvećih i muzičara i književnika svoga vremena. Naime, malu Barbaru  je 1628. godine usvojio Đulio Stroci, imućni i ugledni pesnik, dramaturg i libretista. Inače, Strocijevi su uz Medičije bili najmoćnija i najbogatija firentinska porodica toga doba. Po svoj prilici, Barbara je zaista i bila kćerka Đulija Strocija. Njena majka Izabela je čitav niz godina radila kao služavka u pesnikovoj venecijanskoj palati, gde je, verovatno u znak zahvalnosti što mu je rodila tako lepu, pametnu i obdarenu kćerku, ostala do smrti. Bilo kako bilo, pesnik je devojčicu nazvao svojom izabranom kćerkom.

Đulio Stroci poznat je kao jedan od osnivača nekoliko venecijanskih akademija čiji su članovi bili istaknuti mislioci i umetnici. Uz druge književnike, Stroci je pokrenuo i  udruženje Accademia degli incogniti (Akademija nepoznatih). Upravo se članovi ove Akademije smatraju začetnicima opere  kao muzičkog pozorišta. Član pomenute Akademije bio je i slavni kompozitor Klaudio Monteverdi. A onda se među članovima Akademije pojavila lepa devojka. Ali ne kao zabavljačica, već kao  kompozitor.

Malo toga se zna o Barbarinom muzičkom obrazovanju. Poznato je da je njen učitelj muzike bio Frančesko Kavali, glavni kompozotor u Crkvi svetog Marka. I onda dvadesetpetogdišnja devojka objavljuje prvu zbirku madrigala posvećenu Vitoriji dela Rovere, velikoj vojvotkinji od Toskane. Pisac stihova bio je njen otac Đulio. Pre tog događaja, još od 1634. godine, devojčica Barbara pojavljuje se na redovnim sastancma Akademije u svojstvu pevačice. Godinu dana kasnije, tada ugledni kompozitor Nikolo Fontei, posvećuje joj zbirku pesama Bizzarie poetiche, (Poetske hirovitosti), naglašavajuči da to čini  jer je reč o „vrlo dragoj i najvirtuoznijoj pevačici, gospođi Barbari“.

Kada je Barbara napunila osamnaest godina, njen otac osnovao je novo udruženje –  Accademia degli unisoni (Akademija jednoglasnih). Jedan od zadataka udruženja bio je da javnosti predstavi čarobnu pevačicu Barbaru Stroci. Ona je ubrzo postala neka vrsta maskote Akademije, osoba kojoj su se njeni članovi neskriveno divili. Njena koncertna nastupanja tokom sastanaka Akademije, u neumetničkim krugovima, redovno su pratila ogovaranja pa i pravi skandali, budući da žene nikada ranije i nisu prisustvovale intelektualnim okupljanjima muškaraca. Kratko rečeno, Barbarino ponašanje bilo je društveno neprihvatljivo.

Portret koji je nastao upravo između 1635. i 1639. godine predstavlja Barbaru Stroci obnaženih grudi, u izazovnoj, raskalašnoj pozi, sa violom da gamba (pretečom violončela) u ruci i violinom koja kao da iščekuje  nepozmatog svirača. Za neke je ovaj rad slikara Bernarda Strocija (koji nije bio u rodbinskoj vezi sa kompoziotorkom) bio krunski dokaz da je talentovana pevačica bila istovremeno i kurtizana, te da je uspevala da objavljuje svoja muzička dela zahvaljujući i ljubavnom umeću. U stvari, slikar je verovatno Barbaru sa cvetom u kosi predstavio kao boginju Flora, zaštitnica cveća i cvetanja.

I zaista, novija istraživanja istoričara muzike govore da Barbara nije bila kurtizana, mada, očigledno, nije baš ni verovala u brak. Za života je rodila četvoro dece,  dve kćerke i dva sina. Pouzdano se može reći da je otac troje dece Barbare Stroci bio bogati Venecijanac Đovani Paolo Vidman, kolega njenog oca. Đovani Paolo i Barbara su čak nekoliko decenija bili u strasnoj ljubavnoj vezi, ali se nikada nisu venčali…U njihovo vreme, takva vrsta odnosa bila je vrlo česta. Vidman se pobrinuo da njegove kćerke steknu dobro obrazovanje kao štićenice manastira San Sepolkro. Očev imatak nasledio je Barbarin sin, dok je drugi (za koga se smatra da nije rođen iz ljubavi sa Vidmanom), postao monah.. Barbara Stroci ostala je upamćena kao veoma vredna osoba, uvek zauzeta pisanjem i objavljivanjem svojih kompozicija i brigom za članove porodice.

Umetničko stvaralaštvo u Veneciji 17. veka bilo je na vrhuncu, međutim, ipak nije bilo uobičajeno da ženska osoba bude stvaralac. Tako je svaka Barbarina zbirka posvećena drugoj osobi. Veruje se da je četvrta, danas izgubljena zbirka madrigala, sadržala posvetu vojvodi od Mantove. Ali, nije poznato da li je – posvetivši im svoje kompozicije – Barbara imala ikakve materijalne koristi od toga. Možda joj je to samo olakšavalo  da  objavi dela ukoliko bi na naslovnoj strani stajala posveta nekom aristokrati.

Barbara Stroci umrla je godinu dana pre rođenja najpoznatijeg venecijanskog kompozitora Antonija Vivaldija – 1677. godine, u Padovi. Da li je u tom gradu pokušavala da objavi neka svoja nova dela, ostaće tajna. Odavno više nije nastupala kao pevačica. Njen božanski glas je utihnuo. Uzrok Barbarine smrti ne navodi se u knjizi umrlih. Za sobom nije ostavila nikakvo drugo bogatstvo, osim osam zbirki kompozicija koje se i danas izvode na koncertnim podjumima.