Diznijevih sedam veličanstvenih patuljaka iz dugometražnog crtanog filma (1937)
,,Front za oslobođenje vrtnih patuljaka” osnovan je u Francuskoj još 1995. godine, ali se potom vrlo brzo proširio i na druge evropske zemlje, kao i Kanadu i SAD. Cilj ovog pokreta jasan je, budući da je sve rečeno u nazivu. Treba, naime, tajno ili javno, oslobađati, i to u što većem broju, male statue od gipsa (takozvane vrtne patuljke) koje ljudi drže ,,zatočene” u baštama i dvorištima svojih kuća! A oni se oslobađaju tako što ih određeni član pomenutog pokreta ukrade i odnese na slobodu: u šumu ili polje, na planinu – tamo gde prema legendi patuljci i žive. Tačnije, gde su živeli.
Članovi Fronta navodno veruju da gipsani vrtni patuljci nisu neživi predmiti, već da se u njima kriju duhovi drevnih mitoloških bića. To mnogima zvuči nestvarno, pa ne bi bilo loše pomenuti i pravi cilj pokreta: da se simboličkim vraćanjem figura legendarnih šumskih stanovnika u prirodu, stavi ljudima do znanja da prirodu ne treba više da uništavamo. Iza ove poruke mogu da se skrivaju i mnoge druge: kako ne treba da dopustimo da surova stvarnost uništi naš unutrašnji svet, svet stvoren iz mašte, da niko nikoga nema prava da zatvara, sputava i ograničava.
Legende o patuljcima postojale su mnogo pre nego što su ljudi njihove figure počeli da postavljaju po vrtovima svojih kuća. Germanska legenda govori o drevnim vremenima kada je postojalo prvo biće ovog sveta – Imir – od koga potiču i muškarac i žena, životinje, pa i sami bogovi. Na telu mrtvog Imira stvorile su se nekakve larve od kojih su džinovi, za pakost, napravili malecka bića, prisilivši ih da žive sakriveni od ljudskih pogleda, ispod zemlje. I tako su prolazili vekovi. Pre mnogo, mnogo godina, patuljci su uspeli ipak da steknu neku vrstu slobode, pa su noću krišom izlazili u prirodu. Zanimljivo je da su tada najviše voleli da pomažu seljanima i zanatlijama. O tome su uostalom pisala i braća Grim.
Prema mitu, moć patuljaka (ili domaćih, kako ih takođe nazivaju budući da žive u čovekovoj blizini) obrnuto je srazmerna njihovom majušnom telu. Oni su s lakoćom uspevali da urade ono što ljudima teško polazilo za rukom. Ali, ljudi ih gotovo nikada nisu viđali, budući da su iz svojih skrovišta izlazili tek u gluvo doba noći. Razotkrila ih je dobro poznata prekomerna ženska radoznalost. Posule su uveče svoje vrtove i kuće brašnom i ujutru spazile tragove majušnih stopala. Shvativši da su im lukave žene postavile zamke, patuljci su jednostavno – nestali. Više se nikada nisu vratili. Ljudi su se pokajali zbog svoje radoznalosti, pa od tada prave statue koje na njih liče. Te figure posebno raduju decu i ukrašavaju kućna dvorišta i vrtove.
Druga legenda govori o tome da su uhvaćeni u veselju za vreme jedne vedre noći obasjane mesečinom: nesrećni planinski patuljci pretvoreni su tada u grumene soli. Čim je pala kiše, grumenje se istopilo, pa su ljudi u znak uspomene počeli da ih prave od trajnijeg materijala.
I zaista prvi vrtni patuljci pojavili su se na tlu današnje Nemačke u 15. veku. Od 1460. godine oni su ukrašavali park dvorca ,,Weikersheim” u Bavarskoj. Nešto kasnije pojavili su se i u Italiji, u parkovima renesansnih palata. Patuljci krase ulaz i vrt čuvene Vile Boboli u Firenci. Drugim rečima, oni su na svetlost dana izašli isključivo kao skulpture, ili figure od kamena, mermera ili gipsa, a ne kao živa stvorenja. Bilo kako bilo, patuljci su očigledno naišli na opšte dopadanje. Počeli su sve češće da ih prave… Godine 1880. osnovana je prva nemačka fabrika za izradu vrtnih patuljaka.
U proglasu ,,Fronta za solobođenje vrtnih patuljaka” navodi se i podatak da su patuljke poštovali i stari Egipćani, baš kao i Grci. Egipatski bog Bes, baš kao i Afroditin sin Prijap – bili su patuljci. Prijapova omiljena boravišta bila su bašte, livade i vinogradi, pa su mu baštovani prinosli žrtve: smokve, dunje, kabuki i grožđe, moleći da podari uspeh njihovom naporima.
U italijanskom gradu Vičenci, nedaleko do Venecije, postoji čuvena Vila Valmarana od patuljaka izgrađena 1669. godine. Danas je to muzej. Ova palata poznata je i po freskama slavnog slikara Tijepola. Za dvorac je vezana jedna tužna legenda. Ona pripoveda o tome da se tu zapravo nalazio nekada dvorac izvesnog princa. On je oko svog zamka podigao visoke zidine zbog kćerke Jane. Jer, Jana, lepa i mila devojka, prekrasnog lica, bila je patuljak. Otac je znao da će joj zbog te činjenice biti uskraćena ljubav i brak. Visoke zidine trebalo je da zaštite Janu od ostatka sveta. Ona nije smela da zna da postoje ljudi drugačijeg izgleda, viši od nje. Stoga se otac potrudo da i sve Janine sluge budu takođe patuljci, a on se sam povukao. I tako je devojka živela zatočena u dvorcu, okružena patuljcima.
Privučeni prinčevim bogatstvom, mnogi mladići dolazili su da prose to nesrećno devojče, ali čim bi saznali za njenu tajnu, ili, bolje rečeno, čim bi je ugledali, bežali bi glavom bez obzira. Toliko im je visina bila važna! Jednog nesrećnog dana, neki lepi princ uputio se takođe da prosi ruku prinčeve kćeri. Na žalost, Jana ga je spazila i zaljubila se…Ali, i on je ugledao nju. I? Nije joj uzvratio ljubav. Očajna devojka je zbog svoje nesrećne sudbine dugo plakala. Nije pokazala uobičajenu snagu i moć patuljka. Dozivala je svog voljenog, Kada je shvatila da se on neće vratiti, skočila je sa balkona. Kameni patuljci koji i danas stoje na zidu svuda oko dvorca, prema legendi, zapravo su Janine sluge. Oni su se skamenili od užasa kada su popeli na ogradu da bi videli šta se to desilo sa njihovom gospodaricom.
Ne dopuštajte da se ovakve legende zaista ostvare. Vodite računa o svom domaćem!
