Kako manjina uspeva da nametne svoju moć većini? – slika Slavka Krunića
Psiholozi često ističu da sve ljudske odnose, bez obzira da li je reč o ličnim, ili takozvanim kolektivnim, određuju odnosi moći. Ali, šta se zaista pod time podrazumeva? Objašnjenja su mnogobrojna. Od Lao Ceove da ,,prava moć dolazi vrlo polako“, do toga da ,,žudnja za moći nema koren u snazi, već u slabosti“, kao što je napisao Erih From. ,,Moć je slatka, ona je kao droga, to je želja koja se prenosi navikom“, smatrao je engleski filozof Bertrand Rasel.
Danas se moć objašnjava kao sposobnost da se u drugima izazove ono što je moćna osoba – unapred zamislila. Da se drugi nateraju da se ponašaju i misle onako kako im inače uopšte ne bi palo na pamet Po nekima je to čak i sposobnost nametanja sile. Moglo bi da se zaključi kako sva tumačenja moći dolaze do manje ili više sličnog zaključka: društvena moć sadržana je u umešnosti da se uspostave veze među ljudima. Onaj koji komanduje je u manjini, a oni koji slušaju i ponašaju se po volji moćnika su u većini. Naravno, treba razlikovati moć koje je nametnuta prinudno, od moći koja je u većoj ili manjoj meri prihvaćena sporazumom, odnosno pristankom. U tom smislu, vrlo je zanimljiva teorija nemačkog psihologa Kurta Levina (1890-1947) koji je smatrao da postoji formula moći. I da ona ne predstavlja nikakvu tajnu. Pa ni tajnu sposobnost koju imaju samo neki ljudi. Po njemu, moć je jednaka najvećoj snazi koju A može da izvrši nad B, podeljena sa najvećim otporom B, koju pokazuje nad A.
Jasno, kao što su se i mnoge druge stvari promenile, tako su se i značaj, uloga i oblik moći menjali kroz vekove. Za ranije civilizacije, moć je bila vezana za božanstva i bogove. To je bio ,,poklon“ koji su bogovi davali običnim smrtnicima. Da osete njihovu moć (blagootvornu ili opaku). Tako je ostalo sve do Francuske revolucije. Bar u najvećoj meri. Ipak, bilo je i drugačijih shvatanja. U 7. veku pre nove ere, u staroj Grčkoj, moć nije bila apsolutna: čak i nad vrhovnim bogom bio je neko ko je mogao bar donekle da ga osujeti. U stvarnom životu, izvan mita, apsolutna moć bila je ostvarivana samo pod određenim (demokratskim) zakonima. Epikur, filozof sa Samosa, osporavao je božanske zakone. Smatrao je da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro! Dolazak hrišćanstva, ponovo daje pravo da božanska moć odlučuje o dobru i zlu. Tek u renesensi stvari počinju donekle da se menjaju. Nikolo Makijaveli jasno je razdvojio politiku, moral i religiju, a sa njima u vezi i moć. Ne treba nikako zaboraviti Makijavelijevu misao da „bi život građanina trebalo da bude važniji od života kralja koji je izvor propasti mnogih ljudi…“ Naposletku, 1830. godine, nemački pravnici priznali su suverenost države, pa tako i naroda. Sve to, da se moć ne bi u potpunosti poistovetila sa jednom jedinom osobom.
Kako se onda desilo da su i nekada, kao i danas, određene osobe, često kasnije nazivane diktatorima, s lakoćom postajale toliko moćne? Moćnije čak i od onih kojima se pripisivala sva moguća moć? I za to postoji svojevrsna formula. Ona ne predstavlja baš tajnu, ali u određenom trenutku istorije, postaje nevidljiva. Niko je ne primećuje, iako je svima pred očima! U trenucima krize, političke ili finansijske, neka osoba nameće se kao ona koja je u stanju da reši sve nevolje. I ljudi kreću za tom osobom, ispunjeni pouzdanjem. Ona postaje moćnik. Franc Neiman, jedan od istoričara koji se bavio nastajanjem moćnika početkom 20. veka, napisao je da ma koliko se diktatori trudili da uliju strah u kosti svojim podređenima (narodu), ono što je podređene držalo pokornim, bila je – nada. Nada da će ih ih taj čovek osloboditi bede i očajanja.
Reklo bi se da su se stvari danas promenile. Moćnik ne može više biti onaj koga ne prihvataju njegovi podređeni. On danas glumi jednog od ,,njih“. Jer, vlast uzeta nasilnim putem i držana uz pomoć sile, najlakše se obara. Iz toga bi se mogla izvući još jedna definicija moći: moć je umeće da stvorimo sledbenike koji će misliti da smo isti.
Nedavna naučna istraživanja koja su obuhvatala ponašanje beba, donela su zapanjujuće ishode. Naime, već u četvrtom mesecu života, one razvijaju iznenađujući društveni smisao i neku vrstu obdarenosti. Razume se, ne svi jednaku. One se odnose prema odraslima sa manje, odnosno više samopouzdanja. Neke bebice već tada znaju šta hoće i kako to da postignu. Nedvosmisleno pokazuju da su u stanju da daju sve od sebe i dobiju ono što misle da im pripada. Drugim rečima, starijima, koji su u većem broju, stavljaju do znanja da se zna ko je moćnik! Odnosno, pravi vladar situacije. To može da znači i da se veština zadobijanja moći pokazuje već u kolevci! Roditelji bi tu dečiju želju mogu u potpunosti da osujete. I od nekadašnjeg „moćnika“ u pelenama, odgaje poslušnika koji će uvek savijati glavu onda kada bude odrastao čovek. Nije lako biti roditelj: ni moćan, ni poslušan.