Tajanstveni monolit – kadar iz filma “Odiseja u svemiru: 2001”
Sekretar britanskog reditelja Stenlija K(j)ubrika* poslao je 1964. godine piscu Arturu Č. Klarku (1917-2008) telegram sledeće sadržine:
„Stenli Kjubirk – ’Doktor Strejndžlav’, ’Staze slave’ i tako dalje – zanima se za snimanje filma o NLO. Stop. Zanima se za vas. Stop. Da li je to vama zanimljivo? Stop. Misli da ste usamljienik.“
Od Klarka je vrlo brzo stigao odgovor:
„Strašno zainteresovan da radi sa čudom od deteta. Stop. Javite se mom agentu. Stop. Zašto li Kjubrik misli da sam usamljenik?“
Treba imati u vidu da u vreme ove prepiske, čovek još uvek nije kročio na Mesec. Te 1964. godine, filmski reditelj i pisac naučne fantastike, sreli su se prvi put u Njujorku kako bi započeli razgovore o snimanju filma koji su smatrali proročkim. I jeste bio proročki. Ono što nisu mogli da predvide, bilo je trajanje priprema, kao i samog snimanja. Verovali su da će snimanje početi 1965. godine i da će iste godine biti završeno. Ispostaviće se da će „Odiseja u svemiru 2001“ biti dovršena tek tri godine docnije. Dakle, pre tačno pola veka… U svakom slučaju, pre nego što je Apolo 11 sleteo na površinu Meseca. Kjubrikova potreba da svaka zamisao bude sprovedena u delo, razbila je sve vremenske okvire.
Radni naslov filma bio je „Putovanje iza zvezda“ („Journey Beyond the Stars“). Scenario je zasnovan na Klarkovoj kratkoj priči „Stražar“. Uvod nije ni izdaleka najavljivao ono što će gledaoci kasnije videti na filmu:
„Kada sledeći put budete ugledali pun Mesec visoko na nebu, pogledajte pažljivo njegovu desnu ivicu i pustite vaš pogled da klizi nagore prateći krivinu luka. Otprilike tamo gde bi na satu bilo dva, primetićete mali mračni oval. Svako sa normalnim vidom može ga uočiti vrlo lako. To je velika zaravan obavijena zidom, najlepša na Mesecu, poznata kao Mare Crisium…“
Pisac i reditelj proveli dve godine praveći od ove priče roman, a od romana – scenario za „Odiseju u svemiru: 2001“, film koji govori o otkrivanju monolita, Stražara, i dokazima o postojanju civilizacije koja ga je postavila. Vanzemaljski život predstavljao je veliki filozofski izazov za Kjubrika. Tvrdio je da je pažljivo pogledao sve SF filmove koji su do tada bili snimljeni.
Uz podršku i drugih pisaca naučne fantastike, članova NASE, astronoma, predstavnika velikih firmi kao što su IBM i Bel-telefon, snimanje je počelo 29. decembra 1965. godine. Sedište producenata bilo je u Elstrit studiju, severno od Londona.
U Kjubrikovoj prikolici, osim brojnih planova i zabeleški, postojala je i ogromna kolekcija gramofonskih ploča. Bili su to uglavnom snimci kompozicija avangardnih kompozitora. Kjubrik je neumorno slušao sve što mu je dopalo ruku. Smatrao je da je čuo bezmalo sve poznatije moderne kompozicije koje su mogle da dođu u obzir kao mogućna muzička tema. I nikako nije mogao da se odluči koja bi muzika bila prikladna za film. Trebalo je naći nešto neobično i osobeno, mada ne i previše, jer je neobičnost moderne muzike često jednaka uznemirenju. Ukratko, odustao je od elektronskih dela. Nije hteo da naruči muziku, budući da je verovao kako namenski napisanim filmskim temama nedostaje originalnost. Stoga je došao do zaključka da će za film o budućnosti najbolja biti poznata partitura nekog velikana muzike.
Ali, kako dočarati glas jednog od glavnih junaka filma, vlastoljubivog kompjutera? Kakav glas bi trebalo da ima HAL 9000, simbol veštačke inteligencije? Kjubrik je nekoliko puta napominjao da bi to mogao da bude predivni glas Džemsa Mejsona, glavnog glumca njegovog filma „Lolita“ (1962). Ali, niko se nije usudio to da mu ponudi. Predstavnici IBM bili su zapravo jedini nezadovoljni saradnjom. Jer, shvatili su da inicijali HAL ukazaju na IBM: gledajući po abecedi, posle H ide I, posle A ide B, posle L ide – M! Bilo kako bilo, kada je počelo snimanje, glas kompjutera dočarao je britanski glumac Najdžel Devenport. Međutim, čim je preslušao ono to su snimili, Kjubrik je bio nezadovoljan. Glumac je imao engleski acenat. Onda mu se učinilo da njegov prvi asistent Derek Kraknel ima odgovarajući glas. Ali brzo je odustao od te ideje. Onda je izbor pao na američkog gluca Martina Balzama. Ni njegov glas mu nije valjao. Naposletku, Kjubriku se dopalo kako zvuči kanadski glumac Daglas Rejn. Zanimljivo je da je njegov glas, više od dvadeset godina kasnije nadahnuo drugog glumca za sasvim drugačiju ulogu. I to nam govori danas koliko su Stenlijeve misli bile proročke kada je reč o opasnoj ekspanziji veštačke inteligencije.
„Mislio sam na kompjutera Hala, kao nekakav bestelesni glas na kraju kakvog dugog sna“, rekao je posle uloge u filmu „Kad jaganjci utihnu“, britanski glumac Entoni Hopkins. „Bio je to pravi glas ljudoždera kakav je Hanibal Lektor.“
Konačno, upitan u jednom od mnogobrojnih intervjua za značenje filma „Odiseja u svemiru“, Stenli Kjubrik je odgovorio:
„Ne mogu da protumačim taj film. Kako bismo se danas divili Mona Lizi da je Leonardo na dnu platna napisao: „Ova dama se tako osmehuje zato što krije pokvarene zube ili zato što se krije od ljubavnika“? To bi umanjilo poštovanje posmatrača i zarobilo ga u stvarnosti koja je drugačija od njegove. Uprkos neoborivim dokazima, javnost je veoma malo zainteresovana što većina ljudi u stvari neće da razmišlja o tome da vanzemaljska bića patroliraju našim nebom i možda nas posmatraju kako milimo kao bube. Ta pomisao je suviše uznemirujuća. Ona potresa naš uredni, smireni malograđanski pogled na svet. Kosmos je nekoliko svetlosnih godina udaljen od Skarzdejla. To bi moglo da objasni nagon za opstankom, ali to može da nas spreči da vidimo ono što bi mogao biti najdramatičniji i najvažnji trenutak u čovekovoj istorij. Kontakt sa drugom civilizacijom.“
- Prezime ovog značajnog reditelja kod nas se nekada izgovaralo Kjubrik, međutim, u poslednje vreme koristi se varijanta bez slova j, dakle – Kubrik. Ipak, u tekstu je pomenut kao Stenli Kjubrik.