Naslovna strana časopisa “Ladies Home Jounal” – izvor: Pinterest
„Šta bi moglo da se desi za sto godina“ – glasio je naslov članka objavljenog u američkom magazinu za dame „Ladies Home Jounal“, upravo pre stotinak godina. Naravno, bio je to tek jedan od mnogih tekstova na sličnu temu. Odnos prema budućnosti, tada, pre jednog stoleća, bio je očito prilično drugačiji od današnjeg. Po svoj prilici, ljudi su imali utisak da je budućnost nešto što tek treba da nastupi. A ne ono što se već dogodilo, samo što mi nemamo vremena da to „nešto“ dostignemo i proživimo. Potpuno suprotno od utiska koji danas preovlađuje. Da je budućnost već došla. I stalno nas nekako prevazilazi. Nedostižno hitro.
I tako, izvesni Džon Votkins, 1918. godine, pišući o budućnosti, zamišlja naprave koje će za sto godina obeležiti život čovečanstva. Prema Votkinsu, ta sprava će moći da prikazuje, i to u svakoj kući, ono što se događa na nekom udaljenom mestu. U pozorištu, na primer. Predmet iz budućnosti, kako ga je opisao, ličio je na nešto između današnjeg televizora i kino-projektora. Votkins je nagovestio i da će i novine, takođe u nekoj vrsti direktnog prenosa, obaveštavati čitaoce i na udaljenosti od više hiljada kilometara o ratnim operacijama ili kakvim katastrofama. Vrlo precizno predviđanje, imajući u vidu onlajn izdanja dnevne štampe i live streaming-e. Osvajanje vremena i prostora, to bi ukratko mogla da bude zajednička nit koja je vezivala brojna pisana predviđanja budućnosti.
Razmišljalo se i o hrani. Frižideri bez leda bili su san na čije se ostvarenje s nestrpljenjem čekalo. Uz to i ogromna nada da bi sveže namirnice mogle da budu prenesene s jednog dela sveta na drugi. Kuvanje u kući, postaće jednog dana stvar prošlosti! I to je bila jedna od revolucionarnih zamisli čoveka pre stotinak godina. U tekstu koji je pre jednog veka svakako morao zvučati ludo, pa i drsko (posebno imajući u vidu tadašnji položaj žene) govorilo se o tome da će žene u 21. veku prestati da kuvaju, te da će obroci biti naručivani i dostavljani u domove putem jednog oblika pneumatske pošte. U svakom slučaju, kućna dostava. Nešto dobro poznato u delu sveta koji nije gladan.
S tim u vezi su i roboti o kojima se posebno maštalo pre stotinak godina. Mašine koje umesto ljudi obavljaju najjednostavnije kućne poslove – peru, peglaju, brišu… To proročanstvo se tek delimično ostvarilo. Veštačka inteligencija često je zamišljana kao nešto što radi sasvim obične stvari. A ne kao ono što će najdirektnije uticati na našu percepciju i pamćenje.
Tačno predviđanje od pre stotinu leta ticalo se životne sredine i korišćenja fosilnih goriva, odnosno, nafte. Još 1896. godine, švedski naučnik Svant Arenius, izračunao je da će dvostruko veća koncentracija ugljen-dioksida u atmosferi prouzrokovati porast temperature na planeti. Mereći emisiju ugljen dioksida iz nafte, kao i uglja, neophodnih za procvat indistrije, napisao je da će krajnja granica zagađenosti biti dostignuta tokom prve dve decenije 21. veka. Dakle, sada. Već tada, Arenius i njegovi saradnici, zaključili su da je nužno da se smanji upotreba uglja i naftnih derivata. Ha, ha, ha… Zvuči smešno. Ali jasno govori o tome na šta je sve čovek spreman i koliko je teško odoleti iskušenju.
Zaista, želeli smo da se krećemo što brže, proizvodimo više i brže, trošimo takođe više i brže, da putujemo sve dalje, da radimo sve lakše i za manje vremena. I jureći za vremenom sebe smo ipak doveli u vremenski tesnac. Kako smo to uspeli da izvedemo?
Odgovori su toliko mnogobrojni i složeni, međusobno povezani, da i sama pomisao na to navodi na trenutni prestanak razmatranja te teme i razmišljanje o nečem lakšem. Šta smo dobili, a šta smo izgubili? Toliko je sve uvek u isti mah i uzrok i posledica, prepuno iskušenja i propuštenih prilika – na svakom koraku.
I zato, umesto odgovora, a kao bajke sa svojom poukom, setimo se trenutaka iz života jednog od najvećih stvaralaca naše civilizacije: Johana Sebastijana Baha. Rodio se pre 333 godine. Tada nije bilo struje. Ni frižidera, ni šporeta, pa ni pegle. Niti kompjutera. Sve što je komponovao, Bah je komponovao danju, ili uz svetlost sveće. Imao je dve žene i dvadesetoro dece. Mnoga su preminula jer, na nesreću, nije bilo današnjih lekova. Bah kočiju takoreći nije koristio. Jer, voleo je da svuda ide pešice! Čak iz grada u grad. Strpljivo i naizged brzo. Međutim, neuporedivo sporije nego što bi mogao danas, avionom ili automobilom. (Dok sanjamo o teleportaciji!) Gde se krilo svo to njegovo vreme? Kuda li je pobeglo? I zašto?