Ukoliko nam se prikladnim čini (a čini nam se) mišljenje italijanskog pisca Antonija Tabukija da je život sličan čitanju (odnosno sviranju) muzičke partiture s lista, muzičkog teksta koji nikada pre nismo videli, a trebalo bi da ga odsviramo što je bolje moguće – onda je teško primeniti bilo kakvu pouku koja stiže iz prošlosti. Ma koliko dobronamerna i mudra ona bila. Jednostavno, nema se vremena. Mirne duše bi se moglo tvrditi da ljudi, kroz istoriju, jednako upadaju u iste zamke i nikako da se opamete. Iako bi prošlost trebalo da poštujemo, izvesno je da njeno značenje u sadašnjosti lako menjamo. Čovek doda neku novu varijantu, takoreći neprimetnu i, intonacija se potpuno promeni! Uprkos tome, ljudi s pažnjom slušaju pouke koje stižu iz davnina, kao da se nadaju da će im biti pružena još jedna prilika da poprave svoju grešku.
Istorija može biti opšta, ali i krajnje lična.