Mnoge venecijanske legende govore o Duždevoj palati. O tom velelepnom zdanju, kroz istoriju prepričavale su se raznorazne priče: poneka istinita, ali je izgleda da je ipak više izmišljenih. Zanimljivo je da je stari mit – o kojem je sada reč – lako proverljiv i danas. Međutim, budući da priča seže u prošlost, u vreme kada je Duždeva palata bila rezidencija stotinu dvadesetorice venecijanskih vojvoda (duždeva), ipak se prepričava kao legenda. Ukoliko se jednoga dana nađete u Veneciji, nema razloga da se ne uverite u tačnost ove povesti.
Evo i kako.
Počnite dakle da brojite stubove na Duždevoj palati, na strani koja gleda prema moru, preko puta ostrva San Đorđo. Ukoliko počnete od ćoška, uočićete da četvrti stub neznatno odstupa od prave linije u kojoj svi stoje. Kao da jedva primetno štrči napolje u odnosu na ostale. Reč je o tek nekolko centimetara. Sasvim dovoljno za zaplet.
Ako naslonite leđa na obli stub i zagrlite ga dlanovima, u nameri da ga tako priljubljeni obiđete (razume se, spoljnom stranom, odnosno, po obimu), znajte dobro: u tome nećete uspeti! Odmah ćete pasti! Skliznućete, odnosno pasti sa malog stepenika od belog istarskog mermera, bez obzira koliko upirali leđima o stub i držali dlanove na hladnom mermeru šireći ruke. Pašćete na sivi kamen kojim je popločana riva. Slobodno pokušajte ponovo. Onda ponovo. I još jednom. Skupljenih nogu, raširenih stopala, centimetar po centimetar. Izazov prve vrste.
Legenda kaže da je u davna vremena, kada je predivno i raskošno prebivalište duždeva podignuto, a i godinama posle toga, osuđenicima na smrt nuđena mogućnost da se spasu najstrože kazne. Nuđen im je taj bezmalo cirkuski, ekvilibristički spas: ako neko bude uspeo da leđima okrenut obiđe oko četvrtog po redu stuba Duždeve palate sa strane pristaništa San Marko, a ne dotakne nogom sivi kamen ispred dvora, već ostane na belom mermernom stepeniku – biće pomilovan! Čak i u poslednjem trenutku. Samo ako u tome uspe!
Okrutna je to bila nada. U stvari, mučenje nadom. Upravo kao što u svojoj u fantastičnoj priči čini francuski pisac Vilije de l’ Lil Adam, tako i Venecijanac Ticiano Skarpa, književnik, sto dvadeset godina posle svog francuskog kolege, tvrdi da je „pad“ sa stepenika kod četvrtog stuba Duždeve palate, neka vrsta metafore o koncu života, odnosno, o smrti. Legenda hoće da kaže da kraj nije daleko, on je tu, udaljen samo nekoliko centimetara. Nema ni govora u propadanju u nekakav Had ili duboki, mračni ponor! Čini se da nema razloga za strah. Iako ne nagoveštava neku jezivu sliku zastrašujućih razmera, obilazak oko stuba zapravo je neuporedivo strašniji.
Da li se život tako i okončava? – pita se italijanski pisac. Čovek silazi niz mali stepenik. Nema propadanja, nema takoreći potrebe da se o tome nešto posebno govori… Jer, nije to ništa. Lako je. Tek nekoliko centimetra. A niko te ne dotiče, niko te ne gura. Sigurno ćeš uspeti da se izvučeš i ne padneš. Sve je samo stvar održavanja ravnoteže. Međutim.
Legendu o četvrtom stubu i pomilovanju (koju je verovatno mogućno objasniti nekom fizičkim zakonom) lako je pretvoriti u metaforu o neminovnosti. O zamci, teškoći i muci koja se krije iza najjednostavnijeg zadatka.