Posle nedavnog koncerta Big benda RTS, kada je u dvorani beogradske Kolarčeve zadužbine izvedena opera ,,Toska“ (u aranžmanu za džez orkestar), možda su i oni kojima je opera retko na umu, ipak razmišljali o italijanskom operskom kompozitoru Đakomu Pučiniju (1858-1924), autoru ,,Toske“.
Za najveći broj poklonika njegove muzike, Pučini je ostao simbol bezbrižnog, raskošnog, burnog i ljubavlju ispunjenog života. Kompozitor opera „Manon Lesko“, „Boemi“, „Toska“ „Madam Baterflaj“, „Đovani Skiki“ – posle početničkih teškoća, nizao je uspehe u umetničkom svetu. Jednostavno rečeno, bio je obožavan. Naočit i za dame neodoljiv, živeo je kako je želeo, gde je želeo, bavio se onim što mu je s lakoćom polazilo za rukom. Na radost ogromnog broja ljubitelja opere.
Pa ipak, veliki deo svog života, Đakomo je proveo obuzet osećanjem sete i tuge. A nije se tako činilo! Mnogi su mislili da je bezobziran, neosetljiv i neobuzdan ljubavnik koji je s razlogom raspaljivao žestoku ljubomoru supruge Elvire (koju je svojevremeno preoteo od prvog muža). Istini za volju, ona mu je zaista i zagorčala zemaljske dane.
Tridesetak godina života Đakomo je proveo u vili u mestu Tore del Lago kraj Vijaređa, gde se i danas nalazi njegov zavičajni muzej. Ali i odatle je 1919. godine pobegao u potrazi za mirom i spokojem.
Supruga Elvira optužila ga je za preljubu sa služavkom, mladom i skromnom Dorijom. Ne mogavši više da trpi sramotu koja se širila malim mestom, pa ni Elvirina proganjanja, Dorija je u nastupu očaja, upravo poput Pučinijevih junakinja, oduzela sebi život. Pakleno ljubomorna Elvira, pobegla je u Milano, jer je porodica mlade Dorije spremala osvetu. Tragičan kraj mlade služavke nije označio kraj Đakomovih ljubavnih pustolovina. Međutim, kao da ga nijedna potonja ljubavnica nije učinila dovoljno srećnim. Po svoj prilici, Pučini je bio svestan varljivosti prijateljstava sklopljenih dok je bio na vrhuncu slave.
Od 1903. kada je kao strastveni poklonik brzih automobila doživeo nesreću, a posebno posle smrti libretiste i bliskog prijatelja Đuzepea Đakoze (1906.) i izdavača Đulija Rikordija (1912.), Pučini je tonuo u setu. Za njega nije bilo mira, ni sna, ni pravog opuštanja. Poslednju operu „Turandot“, kada je bio zaljubljen u pevačicu Rozu Ader (1890-1955) nije uspeo da završi. Umro je od srčanog udara, posle operacije u bolnici u Briselu 1924. godine, već izvesno vreme pateći od teške bolesti – raka grla.
Kao dokaz Pučinijevih setnih misli koje su ga pratile, potiče i jedna njegova gotovo nepoznata pesma, napisana u trenucima teške melanholije. Govori o osećanju tuge i beznađa slavnog kompozitora kojeg – što niko ne bi mogao da zamisli – čak ni muzika nije mogla da uteši:
,,Prijatelja nemam
usamljen sam.
I muzika
odvratna mi biva.
Kada mi smrt zakuca na vrata
Srećan biću
da počinem u miru.
Oh, kako je težak
život moj!
Pa ipak, mnogima se
baš srećan činim.
A uspesi moji?
Prolaze oni
a za njima ne ostaje ništa.
Sve je bezvredno
jer život teče,
hita ka bezdanu.
Ko mladićki živi –
uživa svim srcem.
Al’ ko toga
svestan biva?
Prolazi brzo
mladost pusta –
A oči vape
za večnošću.“