Prema definiciji našeg poznatog psihoterapeuta Zorana Milivojevića, šarm označava moć opčinjavanja drugih. Zbog toga je šarm u magijskim koncepcijama zaljubljivanja zadržao značajno mesto. Savremenija objašnjenja šarma govore da je reč o osobini onih ljudi koji su prihvatili sebe i koji su opušteni pred drugima. U stvari, pred svima.
Kada govorimo o ovdašnjem novinarstvu, oni koji prate medije – i to bez obzira na pol (!) – složili bi se da je oličenje vrlo istančanog, iako neobičnog šarma, poznati novinar Velja Pavlović. Na stranu teme kojima se u svojim emisijama na Studiju B Pavlović bavi, brojni su oni koji ostaju uopravo opčinjeni Veljinim šarmerskim umećem. Odmah biva jasno: ono bitno odudara od uobičajenih zavodničkih načela. A takođe i pravila ponašanja pred kamerama. Velja Pavlović se novinarstvom bavi bezmalo četiri decenije. I dalje slovi za jedniog od najvećih zavodnika i lomitelja ženskih srdašaca. Ne samo u Beogradu! I ne samo na ovom kontinentu.
Upravo ovih dana, Velja Pavlović, u krugu najpametnijih i najlepših devojaka, proslavlja rođendan.To jeste posebna prilika za razmišljanje, za ,,setne misli o srećnim danima provedenim pre mnogo leta“. U tom melanholično-radosnom raspoloženju setio se događaja koji je predstvljao preokret u njegovom životu i uputio ga u svet istančanih zavodnika. A moglo je da bude sve i potpuno drugačije.
Zagledan je u crno-bele fotografije iz 1962. godine i kroz osobeni melanholično-veseli smešak kaže:
«Radnja se zbiva u baletskoj školi u Pančevu 1962. godine. Moja mlađa sestra Gordana upisala se na balet, pa je vodim na časove, u stvari, prevodim je preko ulice. Baletsku školu pohađaju samo devojčice. Za vreme časa čekam, ili se igram u dvorištu. Niko me ništa ne pita, svi znaju da sam Gordanin brat.
I onda nastaje preokret.
U baletskoj školi, priprema se velika priredba.Vidim, svi su uzbuđeni. Njima nedostaje baletan! Ukratko, bio sam im pri ruci. I tada, baš kao i sada. Doduše ne na sceni.
Eto, tako sam ušao u svet balerina. Sećam se da je ta priredba, neka vrsta baletske predstave,nazvana «Adagio». Po čuvenom Albinonijevom Adagiu uz koji smo igrali. Neka žena je pomagala deci u svlačionici da obuku kostime. Upitao sam je:
– Šta je to adađo*?
Svi umiru od smeha, premda niko ne zna odgovor. A niko do tada nije ni postavio takvo pitanje. Onda odemo kod korepetitora, žene, koja, sećam se, kaže: – Adađo, to je nešto polako.
Da li sam zbog toga stekao utisak da sa devojkama inače u životu treba polako?
Na fotografiji iz baletske škole pored mene je Branka Protić. Ona je glavna fora u školi: najbolji djak, najbolja balerina, najlepša devojčica. Ja sa čuvenom Brankom Protić?! Postao sam preko noći zvezda u baletskoj školi. Kao što se može pretpostaviti, drugovi iz razreda su me zafrkavali. Bilo im je smešno što ja idem na časove baleta. Učiteljica me je tešila, ja sam trpeo hrabro, budući da sam imao nešto što bi se moglo nazvati velikim ciljem: da zauvek budem okružen devojkama! Dopala mi se činjenica što sam takoreći mirno stajao na sceni, činio tek nekoliko koraka i par naklona, dok su se sve vrtele i okretale oko mene! U stvari, tada sam i počeo ozbiljno da razmišljam o devojkama. Nikada više nisam prestao. Završila se ta baletska sezona. Krenuo sam u četvrti razred i prestao da se aktivno bavim baletom.“
Pa ipak, vreme provedeno u baletskoj školi nešto je promenilo.Takozvana ozbiljna muzika Velji Pavloviću postala je bliska. Kada je kasnije odlazio na prave, velike baletske predstave, dok bi se njegovi drugovi uglavnom dosađivali ili čekali žene u bifeu – on je u publici uživao. Godinama kasnije, sretao je devojčice sa baleta. One bi mu prišle pa bi se se pozdravili i poljubili. A balerine su uvek bile najlepše devojke!
Dodatne informacije
*adagio– muzičkaoznaka za polagani tempo, od italijanske reči koja znači – bez žurbe. Adagio je laganiji od andantea, ali brži od larga. To je naziv za polagani stav simfonijskih ili kamernih dela. Istini za volju, čuveni ,,Albinonijev Adagio“ uopšte nije komponovao venecijanski kompozitor Tomaso Albinoni (1671-1751), već muzikolog i kompozitor Remo Giazoto (1910-1998). Objavivši Adagio 1958. godine, Giazoto je tvrdio da je reč o kompoziciji koja je nastala prema Albinonijevim fragmentima pronađenim u biblioteci u Drezdenu. Kasnija naučna istraživanja pokazala su da nikakvih Albinonijevih rukopisa tamo nije bilo, te je Giazoto napisao delo držeći ce Albinoonijevog stila.