Ovo je slatko-gorka priča sa zapada Afrike. I nije obična priča, već drevna legenda u koju mnogi i danas veruju. Poput drugih mitova, donosi poruku, odnosno – poučna je.
Duh Eshu ili Elegua, božanstvo naroda Yoruba (i drugih koji su naseljavali zapadni deo Afrike), uz pomoć svojih čarobnih moći, saznao je kako u nekom selu, jedan pored drugog, žive dvojica najboljih prijatelja. To prijateljstvo bilo je dugogodišnje i činilo se da neraskidivim. Kakva divna prilika za iskušenje! Eshu je odlučio da njihovo verno prijateljstvo podvrgne ispitu. Znao je da oni obrađuju svoje bašte svakodnevno, te da im okućnice razdvaja samo jedan puteljak. I tako, lukavi Eshu počeo je da se svakoga dana šetka baš tim putem. Na glavu je prethodno stavio šešir koji je sa jedne strane bio crn, a sa druge – crven. Na potiljak je zakačio lulu… Iste večeri, prijatelji su započeli razgovor o tajanstvenom prolazniku sa neobičnim šeširom. Ubrzo je nastala svađa: jedan prijatelj tvrdio je da taj čudni šetač nosi crni šešir, dok ga je drugi uveravao da je šešir crven! „Beli je!“ „Crven je!“ – vikali su besno jedan na drugog. Optužbe su postajale sve ozbiljnije, a glasovi jači. Naposletku su se pretvorili u zaglušujuću viku. A što je najstrašnije, potom i u – uvrede. Posle ljutitih reči, dojučerašnji drugovi, prešli su na udarce.
Šta je za to vreme radio Eshu koji ih je posmatrao iz potaje? Valjao se od smeha! Eto šta je radio. Rugao se slabostima ljudske naravi. Naročito posle pada na tako jednostavnom ispitu. Istini za volju, kada su pljusnuli prvi udarci, Eshu je odlučio da im se pokaže. U svari, pokazao im je šešir: s jedne strane crven, s druge strane crn. Prijatelji su se gorko pokajali. To je kraj priče.
Dolazeći u Novi svet, crni robovi su sa sobom doneli i legende o moćnom i duhovitom Eshuu, pa se te povesti mogu čuti i na Kubi i u Brazilu. Ovom veselo-ozbijnom božanstvu posvećene su i mnoge muzičke kompozicije. Između ostalog i sambe. Sambe su zaista prikladne za muzičko slikanje Eshuove naravi: istovremeno vesele i setne. Dovoljno moćne da nauči pameti i samog Tvorca.
Evo i jedne priče o tome.
Eshu je saznao da su lopovi odlučili da ukradu plodove hlebnog drveta iz njegove bašte. Čim je pala noć, budući da je veoma vešt i prepreden, ušunjao se u kuću vrhovnog boga – Tvorca i obuo njegove sandale. Onda je otišao da svoje bašte odakle su lopovi već pobrali plodove sa hlebnog drveta. Dobro je ugazio vlažnu zemlju oko drveta. Kada je svanulo i kada je pljačka izašla na videlo, Eshu je okupljenim ljudima rekao da neće biti teško naći krivca, jer je ostavio jasne tragove svojih stopala. I onda je sve bilo kao u bajci o Pepeljugi. Otisci nisu odgovarali baš nikome. Osim…
Eshu je tada, u maniru veštog advokata, objasnio okupljenim ljudima da je Bog verovatno hodao u snu, nesvestan šta čini. Pametni Bog shvatio je da ga je Eshu nasamario. Stoga odlučio da napusti svet i postane nevidljiv! Od toga dana, Eshu svake večeri odlazi kod Boga i priča mu šta se dešava na Zemlji. On mu takođe saopštava molitve celog čovečanstva, kao i pojedinaca. Tako je sam sebe unapredio u Božijeg glasnika.
Zbog toga svaki obred naroda zapadne Afrike, kao i pojedinih u Južnoj Americi počinje odavanjem počasti i molitvama Elegui, u nadi da će njihove molitve stići do samog Boga. Eshuova figura stoji uvek iza ulaznih vrata onih koji veruju u njegovu moć. Kada je predstavljan sa igračkom, Eshu je zaštitnik detinjstva koje prelazi u mladost, a kada je predstavljen sa štapom, on označava mirnu i mudru starost posle koje će uslediti smrt.
Stoga, kada se nađete na životnoj raskrsnici, ili primetite da vas sudbina iskušava, zastanite. Upitajte se da li vas možda, kikoćući se negde u potaji, Elegua posmatra iz prikrajka, nestrpljiv da vidi hoćete li nasesti na njegov izazov. Kakve ima veze što je Eshuova postojbina Afrika? Pa zar je problem za jednog duha da se iz Afrike stvori na Balkanu? On je tu dok pucnete prstima!