Prelepa Maria d’Avalos nije ni pokušavala da se pretvara pred svojim trećim mužem, Carlom Gesualdom (1566-1613), princom od Venose: jednostavno, bio joj je odvratan. Nije joj se sviđala, niti je posebno zanimala ni njegova muzika kojom je inače bio opsednut. Patio je od logoreje, posebno kada bi započeo razgovor o muzici ili lovu. Pet godina mlađi, kao muškarac, Carlo suprugu uopšte nije privlačio. Uostalom, bili su bliski rođaci. Nevesta je poticala iz veoma moćne porodice, što joj je verovatno ulivalo samopouzdanje. A onda se pojavio neodoljivi Fabrizio Carafa, vojvoda od Andrie. Carafa i Maria su počeli da se druže. Ubrzo se rasplamsala ljubavna strast. Zaljubljena plemkinja kao da je prkosila mužu, ne hajući za njegova povređena osećanja.
Događaji koji su usledili, zbili su se u noći između 16. i 17. oktobra 1590. godine u Napulju, u dvoru Gesualdovih. U to vreme Napulj je bio pod vlašću Španije. Princ, prevareni muž, ipak je pratio sve šta se dešava. U njegovom srcu nastala je prava bura. Ali, uspeo je da se bar na kratko obuzda i skuje plan: rekao je ženi da odlazi na put. U lov. Međutim, ostao je, pritajen u svojoj prekrasnoj palati. Kada su se ljubavnici sastali iste noći, provalio je sa četom plaćenika u njene odaje i naredio da ih ubiju.
U nastupu ludačkog besa, naložio je da se Marija i vojvoda od Andrie nagi bace na glavno stepenište dvorca da bi svi videli kako završavaju preljubnici. Oluja u srcu princa od Venose, pretvorila se u svojevrsni vihor koji je poremetio njegov razum. Pobegao je u porodični zamak koji se nalazio u Avelinu. Naložio je da se na padini ispred dvorca poseče svo drveće kako bi čuvari danonoćno mogli da motre šunjaju li se Carafini osvetnici.
Da li je to bila manija gonjenja ili izvesnost zbog počinjenog zločina? Jer, osim toga, dvadesetak mladih slugu imalo je zadatak da svakodnevno bičuje princa od Venose. Telo mu je stalno bilo u ranama. Ali, bez učinka. Kazna koju je sam sebi namenio, Carlu je umesto suza od bola, najčešće mamila suze od smeha!
I sada ono najzanimljivije. Posle svega, princ se još prilježnije vratio sviranju i komponovanju. Tako se 1594. godine našao na dvoru moćnog Alfonsa d’ Este (1533-1597) u Ferrari. Tu se posle kratkog vremena i oženio njegovom kćerkom Eleonorom d’Este (1561-1637). Kada je vojvoda Alfonso umro, Carlo Gesualdo se sa suprugom vratio u Venosu. I počeo da je muči. Najpre tvrdičlukom, a potom i fizički. Treba li reći da je i druga supruga jedva dočekala priliku da posle porođaja ostane u Ferrari? Kakva prilika za prinčevu potpunu usamljenost!Sin Emanuele, rođen u braku sa Marijom d’Avalos, oprostio mu je ubistvo majke. Iz tog vremena potiče i slika Oproštaj Carlu Gesualdu, rad slikara Giovannija Balduccia.
Posle izvesnog vremena, činilo se da se zločin usamljenog princa od Venose više niko ne pominje. Ali, ubistvo preljubnika, iako i bez ikakvih pravnih posledica, nije zaboravljeno. Upamćen kao značajna ličnost u istoriji muzike, Carlo Gesualdo uvek je pominjan kao pomahnitali ubica, a tek onda kao značajni kompozitor, lautista i gitarista. On je na dvoru svoga oca stekao izuzetno muzičko obrazovanje. Svirao je nekoliko instrumenata, a bio je poznat i kao virtuoz na lauti. U svojoj palati priređivao je koncerte na kojima je i sam nastupao (jedva je čekao da neko otkaže), a osnovao je i muzičku akademiju čiji su članovi bili ugledni muzičari toga vremena. Napisao je šest knjiga madrigala.
Muzikolozi ističu da se u Gesualdovoj muzici mogu nazreti tragovi rastrojene ličnosti obuzete jakim strastima. Sklonošću za rušenjem tonaliteta, Gesualdo je zapravo bio neka vrsta preteče muzike kasnog romantizma – ekspresionizma. Danas ga smatraju za kompozitora čije je stvaralaštvo ključno za muziku 20. veka. Njegova mračna duševna raspoloženja čitaju se, ne samo iz muzike, već i iz tekstova koje je odabirao za svoja dela. Pre svega, to su stihovi Torquata Tassa (1544-1595) koga je upoznao u Napulju tokom čestih susreta pesnika i svirača. Tasso, koji je prethodnih sedam godina proveo u ludnici lečeći se od manije gonjenja, uspeo je da se sprijatelji sa princom od Venose. Obojica mučeni bolestima duše, kao umetnici, našli su zajednički jezik. Ali, kada je čuo da je Tasso napisao četiri soneta koja su opevala veliku ljubav Marije d’Avalos i Fabrizia Carafe, on je prekinuo svako dalje druženje. Pesnik je poslao čitav niz pisama uvređenom princu, moleći za oproštaj. Odgovor nikada nije stigao.
Princ od Venose umro je od astme i posledica samobičevanja u svom dvorcu, 8. septembra 1613. godine. Deseti oktobar, međunarodni Dan mentalnog zdravlja, prilika je da se setimo ove neobične ličnosti o kojoj je i Werner Herzog 1995. godine snimio zanimljiv dokumentarni film Smrt u pet glasova.