Nastavnici i profesori, ne bacajte olako vežbanke za pismene zadatke vaših učenika! Posebno, ukoliko vam se neki sastav učini zanimljivijim od ostalih. Ne zaboravite da bi današnji đaci mogli da postanu važni svedoci istorije. Bez obzira koliko sada sumanuto zvuče njihove opaske.
Dečji um, premda lišen iskustva, ali očito slobodniji, ponekad bolje naslućuje i budućnost. Čovek često zadržava mogućnost da kao svedok vremena u određenoj meri izmeni prošlost, makar malom promenom „intonacije“ pri opisivanju događaja. Nekom vrstom ,,intervencije“. Ali kako stoji stvar sa budućnošću? Platon je tvrdio da je vreme svojevrsna pokretna slike večnosti. Dok je dete, čovek različito doživljava životni film. O tome svedoči jedan naizgled običan događaj iz školskog života koji se zbio pre malo više od jednog veka – u Engleskoj. Ispostavilo se da je taj naizgled zanimljivi, mada nebitni događaj, u određenom smislu možda ipak značajan. Evo i zašto.
Za vreme vladavine kralja Georgea V, tačnije, 1913. godine, dvanaestogodišnjak po imenu Edgar Codling, u školi je po zadatku nastavnika napisao sastav. Naime, profesor je njemu i njegovim školskim drugovima naložio da napišu nešto o tome kako zamišljaju 2000. godinu. Igrom slučaja, Edgarov sastav nedavno je pronađen.
Šta je dakle dečak napisao?
Zahvaljujuči činjenici što je rad sačuvan u školskoj arhivi, ispostavilo se da je učenik mnogo toga što će se desiti, još te 1913. godine – predvideo. Ukratko, bilo mu je savršeno jasno da će život u budućnosti postati mnogo, brži. Odnosno, da će Platonova „pokretna slika“ kliziti sve brže i brže. Znatno brže nego što je to izgledalo 1913. godine.
Godinu dana pre početka Prvog svetskog rata, dvanaestogodišnji učenik Edgar (koji je inače živeo u Hillingtonu u grofoviji Norfolk na istoku Engleske) ,,predvideo“ je sledeće: da će avioni biti prevozno sredstvo najširih slojeva stanovnika planete. Jasno, tako nešto tada je bilo ravno čudu. I automobili su bili retkost. U kratkom sastavu, Edgar je napisao da će 2000. godine i automobili preplaviti gradove, te da će bicikli, u to vreme prilično skupi, biti dostupni svima.
„U 2000. godini bicikli će biti proizvođeni naveliko, prodavati za neznatne novčane sume. Vožnja avionom biće potpuno obična stvar!“- pisao je dvanaestogodišnjak.
Takvim pitanjima (i predviđanjima) nisu se baš mnogi bavili. I još ređe tačno pogađali!
Kao što se može pretpostaviti, Edgar nije važio baš za najboljeg učenika. U stvari, bio je prosečan đak. Razume se, nije iskazivao ni proročke sposobnosti. Jednostavno, prema sopstvenom osećanju duha vremena i kako je video život, on je dao kratak opis slike budućnosti. Shodno razvoju transporta, dečak je predosetio i veliki razvoj turizma, odnosno, putovanja. Smatrao je takođe da će dnevni listiovi, koje su tada čitali malobrojni, postati takođe, „obična stvar“, deo svakodnevice. Predvideo je da će u svakom velikom gradu objavljivati bar nekoliko dnevnih listova i da će njihovi tiraži biti mnogo veći nego te 1913. godine.
„Avioni neće služiti samo za ogledne letove, već i za posao i kao prevozno sredstvo za putovanja radi odmora i uživanja. Dnevni listovi biće jeftini i svi će ih redom kupovati i čitati.“ Edgar nije mnogo pogrešio ni kada je reč o razvoju tehnologije na početku trećeg milenijuma. Naslutio je čak i razvoj računara.
Ali, u jednoj se oblasti načisto se „okliznuo“. Tu nije pokazao naročit proročki dar. Dečakovoj intuiciji bila je nezamisliva emancipacija žena! Ukratko, on je napisao:
„Sifražetkinje bi možda mogle izvojevati pravo glasa, ali ja mislim da se tako nešto ipak neće dogoditi.“
Pismeni sastav mladog Edgara Codlinga izašao je svetlost dana prilikom postavke izložbe o razvoju školstva u Engleskoj 2011. godine. Ljudi koji su pripremali izložbu, dve godine su istraživali sve škole u Norfolku, sagrađene pre 1950. godine. Kopali su po arhivama i podrumima, nailazivši na različite beleške, kako profesora (dnevnici, knjige, izveštaji, godišnjaci…), tako i učenika. Ispostavilo se da su učenički zapisi daleko zanimljiviji i da bacaju (jače) svetlo na nekadašnji način života i učenja, za razliku od suzdržanih profesorskih zaključaka i ocena. Još jedan dokaz da su profesori tu dece radi, a ne obratno, da deca dolaze u školu da bi profesori radili. I da mladi duh, mlada pamet često može bolje da uoči neke stvari. Pa čak i da ih predvidi.
