Hans Christian Andersen, bio je neobičan dečak. Veoma ružan, dugačkog nosa i očiju koje su bile postavljene previše blizu, visok i mršav – patio je od mnogih strahova. Osetljiviji od ostale dece, ženskih pokreta, potonji slavni danski pisac bajki je često sanjao užasne snove; tada bi dobijao grčeve, padao u histeričan plač. Neki lekari verovali su da je bolestan od epilepsije, ali se kasnije ispostavilo da ta dijagnoza nije tačna.
Ipak u svoj toj nesreći i nemaštini koja ga je pratila u detinjstvu (majka mu je bila pralja sklona ,,vatrenoj vodici“), postojalo je nešto izuzetno: bila je to pažnja Andersena oca koji je, premda obućar, obožavao i razumeo književnost. Svoga sina redovno je vodio u pozorište. Napravio mu je malo kućno pozorište od hartije koje je bilo Andersenova najomiljenija igračka. Otac bi uveče Hansu Christianu obavezno čitao neku od priča iz Hiljadu i jedne noći.
Na žalost, kada je Hans Christian navršio jedanaest godina (1816), brižni otac je umro. Dečak je stoga bio primoran da se zaposli: dok je njegova majka prala veš, on je radio u vodenici, a kasnije i u fabrici duvana. Majka se ubrzo ponovo udala, a Hans Christian odlučio je da u četrnaestoj godini napusti nesrećno rodno mesto kakva je za njega bila Odense. Krenuo je u Kopenhagen. Možda je znao da je umetnička duša, te da nikada više neće biti fizički radnik. Zarađivao je nešto malo novaca kao pevač, igrač i glumac. Naime, kao dečak, Hans Christian bio je obdaren prekrasnim glasom, sopranom. Jednom prilikom zapazio ga je Giuseppe Siboni, operski pevač i tadašnji direktor Škole pevanja pri Kraljevskom pozorištu u Kopenhagenu; on mu je zatim davao i besplatne časove. Hans Christian je čak nastupio i u Kraljevskom pozorištu i pevao za princa Christiana VIII, ali je bio primoran da bar privremeno napusti pevanje budući da je njegov visoki glas počeo da se menja.
Stoga je odlučio je da se okuša kao pesnik i počeo da piše drame. Sve do jedne bile su odbijene. U sedamnaestoj, jedan od direktora Kraljevskog pozorišta i uticajan čovek, omogući je Hansu Christianu da dobije stupendiju i upiše se u osnovnu školu! Mladić je živeo u kući školskog upravnika koji je bio, pažljiv, ali nezadovoljan zbog Andersenove preosetljivosti i plačljive naravi. Pokušavao je na sve moguće načine da od njega napravi ,,pravog muškarca“. Treba imati u vidu da je budući čuveni pisac pohađao školu i učio da čita sa učenicima koji su bili mlađi desetak godina! Privlačio je njihovu pažnju. Deca retko opraštaju tuđe mane, a posebno fizičke. Smejali su se sramežljivom i siromašnom Hansu Christianu. Nema sumnje da se osećao kao junak bajke koju će napisati mnogo godina kasnije. Kao Ružno Pače.
Zanimljiv je takođe o podatak koji govori o tome da je Hans Christian Andersen patio od disleksije, te da se izražavao s velikom mukom, što je svakako neobično za jednog pripovedača. Osim toga, stalno se plašio da li će negde zakasniti, tako da je uoči svakog putovanja uvek stizao nekoliko časova ranije na železničku stanicu. Sa sobom je uvek nosio debelo uže u slučaju da na nekom mestu gde se nađe – izbije požar, te da bude primoran da izlazi kroz prozor. Nikada nije jeo svinjetinu i užasavao se svake vrste nečistoće. Bio je nepopravljivi uobraženi bolesnik.
Andersen je odlično crtao, a vešto je umeo da iseca i figure od hartije. I kada je postao slavan, zreo čovek, pa čak i kada je ostario, Hans Christian je ostao isti onakav kakav je bio dok je bi dečak: krajnje stidljiv i preosetljiv na svaku vrstu kritike. Plašile su ga čak i domaće životinje. A svetsku slavu stekao je objavljujući – između 1835. i 1872 godine – bajke za decu. One su se svake godine uoči Božića, u Kopenhagenu pojavljivale u skromno opremljenim knjižicama. Andersen je počeo sa prepričavanjem narodnih priča koje i sam slušao kao dete, a onda je nastavio da smišlja sopstvene. Često tužne, zbog čega ga je bespoštedno kritikovao filozof Kierkegaard.
Slavni pisac umro je od raka jetre, u sedamdesetoj, 4. avgusta 1875. godine, nedaleko od Kopenhagena, u vili ,,Mir“ koja je bila vlasništvo piščevog prijatelja bankara. Svestan da će uskoro napustiti ovaj svet, Andersen je se dogovarao sa kompozitorom koji je trebalo da napiše posmrtni marš za njegov pogreb. Ime kompozitora nije ostalo upamćeno, ali su ostale zabeležene Andersenove reči:
»Najveći broj onih koji će ići iza mog kovčega, biće deca. Zato dobro vodite računa o ritmu muzike, tako da odgovara njihovim sitnim, dečjim koracima…»