Čim neko javnosti obznani svoju internet adresu, trebalo bi da bude spreman da će pored uobičajenih (običnih), primiti i neobična pisma, neočekivanog sadržaja. Na žalost, to podrazumeva i raznorazne neugodnosti, često i uvrede. Uostalom, iskustva sa ljudima su – kao što je poznato – neiscrpna. Evo i primera: ne tako davno, u engleskoj kulturnoj javnosti podigla se prašina povodom ,,dešavanja“ u Bournemouthskom simfonijskom orkestru. Reč je o veoma uglednom simfonijskom orkestru istoimenog grada u Dorsetu.
Kao i gotovo sve druge veće ustanove kulture, i pomenuti BSO ima već više godina svoju stranicu na internetu gde postoji i adresa na koju posetioci mogu da šalju elektronsku poruku. Dogodilo se to da je jedan poklonik, pre desetak godina, posle koncerta Bournemouthskog simfonijskog orkestra, najoštrijim rečima napao muzičare jer su, po njegovom mišljenju, izgledali očigledno jadno i setno, depresivno… Jednom rečju: potišteno. Posetilac koncerta smatrao je da je bacio svoje pare, budući da bio prinuđen da gleda ta snuždena i beživotna lica.
A da li je napisao kako su svirali? Nije! Međutim, bez obzira na ovu činjenicu koja je nedostajala u pismu, ono je ipak uspelo razjari direktora marketinga. Čim je pročitao primedbu potrošača, dreknuo je na sastanku na svirače:
,,Koji vam je đavo? Nasmejte se ponekad! Izgledajte srećno!!!“
S obzirom da je internet javni servis, vest se pročula. Članovi BSO prozvani su ,,Turobnicima“! I to u uglednom dnevniku ,,Independent“!
Nezadovoljstvo muzičke publike izraženo kroz pisma kojima su zatrpavali elektronske sandućiće raznih kulturnih ustanova, kao da je potom počelo da se širi. I ser Simonu Rattleu, jednom od najvećih dirigenata današnjice, zamereno je što muzičkim poklonicima, tokom vođstva Birmingham simfonijskim orkestrom od 1980. do 1990. godine nije podario nijedan osmeh! Što li se toliko durio?
Ne dele se više pouke neupućenima u takozvanu ozbiljnu muziku o tome kako da se ponašaju na koncertu: ,,ne tapši između stavova, ne kašlji obavezno posle svake kompozicije!“ Statistički podaci pokazuju da posetioci jednostavno rečeno hrle na koncerte nasmejanih ili zabavnih muzičara. Turobnike izbegavaju.
Anthony Brown, čovek koji je bio na čelu službe marketinga Simfonijskog orkestra iz Bournemoutha, i sam ogorčen setnim izgledom muzičara, izjavio je tom prilikom za ,,Independent“:
,,Naš dugogodišnji problem jeste što članovi orkestra zaista nisu zadovoljni sobom. Ljudi to primećuju. Violine i čela, koji su u prvim redovima, izgledaju nepodnošljivo utučeno!“
Majstor za marketing propustio je da kaže da li su momci i devojke iz poslednjih redova, timpani, horne i ostala družina, u boljem raspoloženju (svakako jesu, čim ih nije pomenuo), te da li je na programu Beethoven, Mahler, Debussy, ili možda nešto veselije..?
Neka besna gospođa napisala je pre desetak godina svom omiljenom orkestru jetko pismo posle koncerta, žaleći se posebno na određenog muzičara. Videvši da je loše raspoložen, i uspevši da mu na tren uhvati pogled tokom sviranja, ona je u nameri da ga ohrabri, podigla palac uvis, kao da želi da kaže: „Samo napred!“ A on, bezobraznik, spustio je pogled i dalje vidno neraspolžen nastavio da svira. Nije shvatio da su nekada muzičarima naređivali prinčevi, vojvode, kraljevi, odnosno oni koji su ih plaćali, a da je danas platiša – mnogo.
Ova priča iz bliske prošlosti o borbi protiv tužnih lica na koncertnim podijumima, baca sasvim drugo svetlo na današnje poimanje muzike. Šta li muzika ljudima uopšte govori? Kakve to porive budi? Da li ikome nešto znači da muzičar dobro svira, da je virtuoz, ili je važna samo predstava?
Nadajmo se da nije, te da bar neko i dalje uspeva da oseti uzvišenost muziciranja; da bar na kratko nasluti u muzici onu početnu harmoniju koja je – kako je tvrdio Pitagora – u tmini vasione, stvorila svet.
A nama bi ovde, možda bilo bolje da se setimo i reči drevnog kineskog mislioca Konfucija koji je govorio da muzika jednog naroda nedvosmisleno govori o njegovom duhu i državi gde taj narod živi. Pazite, ukoliko razmislimo onako kako je predložio Konfucije, onda ćemo imati ozbiljan povod za zabrinutost!
