Velike književne nagrade često navode na razmišljanja o tome koliko poznati pisci danas zarađuju. Na različite proračune, izvesne ljude možda podstiču i filmovi u kojima su autori bestselera uglavnom milijarderi. Uostalom, mnogima padne na pamet i Džoana Rouling, po bogatstvu, druga po redu Britanka, odmah iza kraljice Elizabete. S druge strane, o izdvačima se, bar kod nas, govori uglavnom zbog teškog položaja u koji ih je država dovela. Naravno, ne sve podjednako.Uvek ima miljenika.
Kratka priča koja sledi, opominje da iskustva sa pisanjem i objavljivanjem knjiga mogu da budu beskrajna, te da pisci bestselera nisu nužno bogataši. Naprotiv! I kritičari mogu da okreću glavu i ne priznaju njihov rad, ali isto tako i izdavači. Evo te kratke opominjuće povesti koja počinje oproštajnim pismom:
,,Mojim izdavačima.
Od vas što ste se obogatili derući mi kožu, držeči i mene i moju porodicu u neprekidnom polu-siromaštvu, čak i gore, tražim samo da mi u ime zarada koje sam vam omogućio, obezbedite sahranu. U znak pozdrava, lomim pero. Emilio Salgari.“
Bio je to 25. april 1911. godine. Emilio Salgari (1862-1911), ,,otac“ Sandokana, Malezijskog Tigra i Crnog Gusara, od svoga stana u Torinu, uputio se tramvajem u park izvan grada. Tu je, kao po ugledu na nekog junaka svojih brojnih romana, izvršio harakiri. Imao je 49 godina. A napisao je osamdeset romana od kojih su neki dostizali tiraže od sto hiljada primeraka! Objavljivan je bio i u SAD, a da to sam nije ni znao. Inače, popularni pisac odlazio je svakodnevno u torinsku gradsku biblioteku gde je pisao neumorno, iscrpljujući snage u želji da obezbedi pristojan život porodici. Ugovori su primoravali Salgarija da piše bar tri romana godišnje.
I pisao je, često pušeći stotinak cigareta na dan. Iznuren i umoran, radio je i kao redaktor u listu, a uređivao je mesečnik o putovanjima. Ne samo da nije dovoljno zarađivao, već ga ni u književnim krugovima nisu cenili. Svom prijatelju i ilustratoru knjiga za mlade, napisao je dvanaest godina pre konca života sledeće pismo:
,,Posao pisca trebalo bi da bude ispunjen materijalnim i moralnim zadovoljstvima. Međutim, ja sam zakucan za sto tokom čitavog dana, a i nekoliko sati noću, a kada se odmaram, to je u biblioteci, gde tražim podatke. Moram da pišem punom parom stranicu za stranicom i odmah ih šaljem izdavačima, tako da nemam ni vremena da ih ponovo čitam i ispravljam!“ Sumanuti ritam stvaranja koji podseća na ovo vreme, a ne na prelaz između 19. i 20. veka!
Emilio Salgari, neostvareni moreplovac koji nije uspeo da dovrši brodarsku školu u Veneciji, ipak nije prestao da sanja putovanja i pustolovine. Događaje iz mašte beležio je, počev od dvadesete godine, kao pripovetke, avanturističke i istorijske romane. U grozničavoj želji da obezbedi prostojan život i lečenje supruzi Idi Peruzzi, duševno oboleloj, kao i deci, a svakako i u nameri da bude poptuno posvećen pisanju, Salgari je promenio nekoliko izdavača. Selio se iz Verone u Đenovu a potom u Torino. I nije uspeo da živi od pisanja! U oproštajnom pismu deci, Omaru, Nadiru, Romeru i Fatimi, pre nego što će okončati život, napisao je:
,,Poražen sam čovek. Ostavljam vam sto pedeset lira. Uskoro ćete dobiti još 600 lira koje vam duguje moj izdavač…“
A izdavač je i posle Salgarijeve smrti nastavio da objavlčjuje njegova dela, koja su, kao što je poznato današnjim čitaocima, mnoga filmovana ili objavljena kao strip. Neka su, još za života pisca objavljivana i pod pseudonimima. Enrico Bertolini ili Emilius, odnosno Amiragliador, kako su glasili Salgarijevi pseudonimi, prošli su dobro kod čitalaca.
Istini za volju, 3. aprila 1897. godine, na predlog italijanske kraljice Margherite Savojske, Salgariju je dodeljena titula Viteza italijanske krune. Njegove imovinske prilike nisu se međutim potom popravile, već su se od 1903. godine kada je supruga Ida konačno potpuno obolela i bila podvrgnuta i kućnom i bolničkom lečenju – pogoršale. Dugovi su se umnožavali, a napori neumornog Salgarija, ma kako brzo pisao, ma kako čitaoci hrlili da to kupe i pročitaju, nisu urodili plodom. Umro je siromašan i uveren u svoju umetničku i finansijsku propast.