U Platnerskoj ulici, u praškom Starom gradu, na samom uglu, pre mnogo vekova, postojala je kuća, a u kojoj je u ta davna vremena, prema legendi, živela jedna devojka. Praška lepotica. Njen ljubljeni bio je vitez. Razume se, dosledan viteškim načelima, smatrao je da ljubav prema devojci treba da čuva kao najdragoceniju relikviju. Neko bi danas rekao kako je u ljubavnim odnosima bio previše krut. Bolje rečeno, preterano ljubomoran.
Ukratko, ljubav prema devojci opsedala je sve njegove misli. I tako, prateći svaki njen pokret i promenu raspoloženja, u određenom trenutku, učinilo mu se da devojka gleda sa prozora u nekog drugog. Za njega, tako nešto bilo je nepodnošljivo. Izbezumljen od ljubomore, posekao ju je mačem. Tragedija. Ali, pre nego što će izdahnuti, devojka, svesna da ju je sudbina navela da nabasa na pogrešnog čoveka, uzvratila je strašnom kletvom:
– Kada umrem, Vi ćete se pretvoriti u kip od gvožđa. Ostaćete takvi sve dok se neka druga jadnica ne bude sažalila nad Vašom sudbinom! – prošaputala je lepotica. Devojčina kletva sadržala je i sledeću, teško ostvarljivi uslov. Da se Gvozdeni Vitez može uz pomoć velike i čiste ljubavi pretovriti ponovo u čoveka od krvi i mesa samo tokom jedne jedine noći, na svakih sto godina.
Prolazili su dani, kao i stoleća. U kući su se smenjivali vlasnici i stanari. Naposletku, niko se gotovo više nije sećao začaranog Gvozdenog Viteza i njegove ljubomore. I tako, posle mnogo godina, u kuću se beše uselila neka udovica sa svojom lepom kćerkom. Majka je bila odvažna i pričljiva, a kćerka prava suprotnost. Jedne noći, dok je majka spavala, a kućom vladala tišina, devojka je ostala da veze u salonu, pored petrolejske lampe. Iznenada je na potiljku osetila ledeni dah. Svetlost u lampi je zadrhtala i devojka je bojažljivo podigla pogled. U prvi mah, nije videla ništa, samo je začula škripanje starog gvožđa. Međutim, ubrzo se pojavio čovek, bolje rečeno velika ljudska figura u starinskom oklopu. Muškarac, čije je lice skrivao vizir šlema, nosio je dugu crnu pelerinu do zemlje. Desnu ruku u gvozdenoj rukavici oslonio je na mač. Kao što se može pretpostaviti, devojka je zanemela od straha.
– Nemoj da se plašiš. Ja sam Gvozdeni Vitez. Takav sam jer sam proklet zbog užasnog zločina koji sam davno počinio i protiv svoje volje. Samo dobra devojka kao ti, može mi pomoći. Želiš li to da učiniš?
I dalje drhteći, devojka klimnu glavom.
– Imaš plemenito srce, uzdahnuo je Gvozdeni, doći ću ponovo sutra tokom noći, ali nikom ni reči o našem susretu! Ponovo se začula škripa starog gvožđa i Vitez je nestao. I dalje uplašena, devojka je potrčala odmah u majčinu sobu i ipak joj sve ispričala.
Sledeće noći, umesto mlade ćerke, u sobi je pored petrolejke sedela majka. Hrabro je pogledala vitezu u oči u trenutku kada je ovaj pomislio da u fotelji sedi lepotica. Legenda kaže da joj nije naudio. Mora biti da je i dalje osećao nepodnošljivo kajanje zbog onoga što je pre više vekova učinio. Zato je samo bolno uzdahnuo: „Ah, još sledećih sto godina!“ Zatim je iščezao.
Na uglu Planterske i Marianske ulice, u 19. veku podignuta je nova kuća, budući da je stara (u kojoj se Gvozdeni pojavljivao), srušena. Ispred kuće, postavljena je velika statua, rad vajara Ladislava Šalouna. Predstavlja Gvozdenog Viteza koji se navodno pojavljuje jednom u sto godina. Svedočanstva o njegovim uzaludnim dolascima, prenose se od tada s kolena na koleno. Još uvek se nije našla devojka čistog srca koja bi pristala da Gvozdenom Vitezu uzvrati ljubav. Njegov greh preveliki je i težak za praštanje, a kletva ozbiljna. Pitanje je da li će je iko ikada uspeti da poništi!?
Zato, kada začujete škripu zarđalog gvožđa iza sebe, bez obzira da li šetate praškim ulicama, ili ulicama nekog drugog grada, ne plašite se, već razmislite da li ste možda i sami nekada iskazali prekomernu ljubomoru i svojim rečima učinili isto što je Gvozdeni Vitez svojevremeno učinio mačem. I imajte u vidu da je i ljubomora samo jedan oblik straha!