,,Otkrila sam umetnost koja je bila izgubljena bar dve hiljade godina!“, često je ponavljala američka balerina Isadora Duncan (1877-1927). Za mnoge, ona je ostala moćni simbol baletske umetnosti. Istini za volju, među savremenicima izazivala je, i to ne retko, osećanje netrpeljivosti. Nervirala ih je svojim slobodnim ponašanjem, nesavršenom igrom, napadnošću i ubeđenjem da ona sve najbolje zna. Ipak, bilo je više onih koji su joj se i za života divili – bez ostatka.
Dora Angela Duncan, zvana Isadora, rodila se u San Francisku, 1877. godine. Bila je najmlađe dete pesnika Josepha Duncana i Dore Gray koja se bavila muzikom. Njena prva učiteljica baleta bila je upravo majka. Nastavila je da uči u Njujorku, a potom krenula u Englesku. U britanskoj prestonici zapažena je kako, kao sumanuta, igra po parkovima. Sumnje nema, mlada Isadora je umela da privuče pažnju.
Književnik i muzički kritičar George Bernard Shaw, ovako ju je opisao u novinskoj belešci: ,,Ona izgleda kao žena čije je lice napravljeno od šećera, a onda ga je neko polomio“. Isadora je uzvratila pismom Shawu: ,,Poštujmo načela genetike! Pokušajmo da napravimo dete! Razmislite o tome! Sa mojim telom, a vašom pameću, kakvo bi to čudesno dete bilo!“ Shawov odgovor je bio kratak: ,,A šta ako nasledi moje telo, a Vašu pamet?“
Sa britanskom baletskom trupom Isadora je potom krenula na turneju po Nemačkoj. Tamo je njen novi način igre naišao na veliko odobravanje. Klicali su joj na svakoj predstavi. Isadora je igrala bosa, u širokoj, otvorenoj tunici, podražavajući poze ženskih figura sa starogrčkih amfora. Njene koreografije bile su nešto potpuno novo, sasvim drugačije: bile su jednostavne, zasnovane na intuiciji plesača i osećanju muzike. Tokom igre, Isadora je slobodno hodala, trčala, skakutala, skakala, mahala rukama. Najradije je igrala na muziku Beethovena, Glucka, Schuberta, Chopina i Wagnera. Tvrdila je da ,,velika igra zahteva dela velikih kompozitora.“
Svoju prvu školu baleta Isidora je osnovala pored Berlina, 1904. godine. Nikle su kasnije i u Parizu, Moskvi, Salcburgu i Beču. Nijedna ipak nije dugo opstala. Činilo se da će se Isadora skrasiti u Parizu u prvoj deceniji 20. veka, ali ona je nastavila sa svojim redovnim turnejama po svetu. Najveći uspeh doživela je u Rusiji 1905. i 1907. godine gde su joj se divili i majstori klasičnog baleta. Isadorin stil igre, snažno je uticao na klasičan balet. Napominjala je da igri želi da vrati onu izvornu čednost, jednostavnost i slobodu koju je vremenom izgubila. Osim po nesputanoj igri, bila je poznata po nekonvencionalnom načinu života. U stvari, bila je propovednik slobodne ljubavi. Isadorin život pretvorio se u tragediju kada su njen sin i kćerka doživeli saobraćajnu nesreću i utopili se u Seni 1913. godine. Imala je 35 godina.
Ipak, 1921. upoznala je ruskog pesnika Sergeja Jesenjina. On je bio sedamnaest godina mlađi od proslavljene balerine. Odlučili su da se venčaju. Iako je tokom mladosti važila za prozračnu nimfu, Isadorina figura posle tridesete dobila je i na obimu i na težini. Bila je punačka, prilično troma i nimalo mišićava, poput današnjih balerina. U svakom slučaju, ljubav koja se rodila između sredovečne kraljice igre i mladog pesnika bila je burna, tačnije rečeno – očajnička. Posle izvesnog vremena, odlučili su da se rastanu. Dobivši vest o smrti Jesenjina 1925. godine, Isiodra je rekla: „I tako se završava moje prvo bračno iskustvo, a brak sam inače smatrala precenjenom pozorišnom predstavom!“
Čini se da je Isadora do poslednjeg dana svog kratkog života ostala usredsređena na sebe i svoju umetnost. Na primer, kada bi dobila lošu kritiku obično bi rekla da to ,,pišu ljudi koji ne žive u sadašnjosti“. Život je okončala na jeziv način u Nici, 14. septembra 1927. godine. Isadorina ešarpa zakačila se za točak automobila, ,,bugattija“. Njene poslednje reči koje je izgovorila izdišući polomljenog vrata, bile su: „Adieu mes amis! Je vais a la gloire!» („Zbogom prijatelji moji, odlazim u slavu!“). Imala je pravo.