Na uglu Dositejeve i Jevremove ulice u Beogradu i dalje stoji zdanje, velika kuća gde je Stevan Mokranjac živeo sa suprugom Marijom i sinom Momčilom. Kraj ulaza, kod broja 16, spomen ploča obaveštava prolaznike da je jedan deo života tu proveo najveći srpski kompozitor. Inače, sa unutrašnje strane beogradskog Mokranjčevog prebivališta, nalazi se popločano dvorište koje bi moglo da posluži kao svojevrsni koncertni prostor na otvorenom, tokom letnjih meseci. Za sada nije tako.
Stevan Stojanović Mokranjac u Beogradu je bio dugogodišnji horovođa Beogradskog pevačkog društva, muzičkog društva ,,Kornelije“, profesor muzike u gimnaziji, Bogosloviji, osnivač Srpske muzičke škole kao i Gudačkog kvarteta, te Saveza srpskih muzičara. Godine 1906. izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911. godine za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti. Za mnoge, Mokranjčeva muzika drugo je ime za crkvenu molitvu, duhovno poniranje, za muziku uopšte. Uporan u tome da se bavi muzikom, i da svojim sunarodnicima ostavi zabeleženu narodnu baštinu i duhovnu muziku, uspeo je da dobije stipendiju za školovanje u inostranstvu. Osnove teorije muzike i kompozicije učio je u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, sve dok je zemlja imala novaca za tu namenu. Po nalogu Ministarstva prosvete, vratio se u Beograd bez diplome – kada je bio nadomak cilja. Sva je prilika da je u svom pionirskom poslu uživao i da je bio svestan ogromne uloge koja mu je pripala. Bio je profesor bez udžbenika, bez štampanih dela, i ne uvek s podrškom zvaničnika.
Iz redova pisma supruge Marije Mokranjac, rođene Predić, koje je napisano posle kompozitorove smrti, izbijaju gorčina i nezadovoljstvo. Naime, posle štampanog prvog dela Crkvenog srpskog pevanja – Osmoglasnika, trebalo je čekati još čitav niz godina da bi izašao drugi tom. Objavljen je tek dve decenije posle njegovesmrti, 1935. godine. O tome je gospođa Mokranjac napisala:
,,… Steva je tražio šestomesečno odsustvo iz Bogoslovije da bi rukopis moga srediti i prepisati na čisto i predati maja meseca 1911. godine kada je bila skupština Arhijerejskog sabora. Najzad je završio, ali je bio do krajnosti iznuren tim noćnim bdenjem koji put do pet sati izjutra, da bi se odmorio dva-tri sata, pa u Muzičku školu išao. Držala ga je vera da će biti dostojno nagrađen za svoj dvadesetogodišnji rad i izdatak koji je imao zbog toga. Rektor je kazao da traži 12 hiljada, ali Steva je rešio da traži 8 hiljada. Međutim, reše da mu dadu 4 hiljade. Kada je Steva čuo za to rešenje, bio je van sebe i otišao u Mitropoliju i sve pokupio i doneo kući. Kada sam ga videla onako uzrujanog, sav crven drhti i preteći pesnicom, govoreći isprekidano jer je teško disao ,Spaliću sve!’Sutradan me pozove, pok. Mitropolit (…). Kada sam ja uzela Stevu da branim i ukratko ispričam koliko je on do sada truda, vremena i novca uložio – on mi je rekao: ,Znam ja to sve i ne mislim da je Stevi tom sumom sve isplaćeno za svagda, jer šta ćete, veća polovina arhijereja ne znaju čitati note, te im izgleda lakše na kvake i kuke, kao što je i do sada pevano. Ali, kada se bude štampalo – a to ćemo gledati da bude što pre, jer je preko potrebno, onda će biti dostojno nagrađen (…)’Ali kako dođe turski rat, pa 1913. Bugarski i 1914, godina, Stevino zdravlje oronulo, a od obećanja za štampanje ništa i sa tom željom ode i u grob – da vidi svoje delo štampano, kao i Rukoveti“ – završila je ovim rečima pismo supruga Marija.
Stvarno, šta bi bilo da je sve spalio? Evo zašto ipak to nije učinio.
Četrnaest godina pre smrti, koja će ga zadesiti u Skoplju, 28. septembra 1914. godine, Stevan Mokranjac, pisao je svojoj voljenoj supruzi Mici i sinu Momčilu:
,,A ovako šetam, mislim na vas, pa u sebi gunđam zašto da srpski umetnički džep nije malo dublji, ili zašto da ja nisam bio malo praktičniji, zašto nisam svoju struku i vreme materijalno iskoristio? Pa se onda kao rešim da od sada budem praktičniji, da svuda i na svakom koraku gledam samo svoju korist. Jest, ali nikakav drugi duh u meni – da li zao ili dobar, ko bi to rešio, veli mi: Ti nećeš to učiniti. Ti ćeš i dalje kao do sada raditi za to što osećaš da treba raditi. Radićeš jer misliš da treba da ostaviš za sobom vidnu stazu kojom si išao. Radićeš jer si ubeđen da svakome narodu – a koliko tek srpskome – valja poslenika, valja dela. Ti ćeš raditi bez obzira na to da li ti se trud materijalo nagrađuje ili ne. Nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad. Eto vidiš, ovako od prilike govori mi taj unutarnji duh, i ja se srdim na njega, ali mu se opet povinujem. Ja bih hteo lubendinju. A on mi veli, da se to ne može postići u srpskome narodu, kod koga je umetnost tek u začetku, i gde ima tako malo mecena i publike koja razume…“