Svake večeri, punih trideset godina, George Bernard Shaw (1856-1950), slavni irski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, sedao bi za klavir i pred odlazak na spavanje, svirao i pevao svojoj supruzi Charlotte. Po svoj prilici, Charlotte je obožavala tu vrstu pevačkog obreda.
Možda neki obožavaoci dela G.B. Shawa i ne znaju da je on poticao iz muzičke porodice u kojoj je bezmalo svaki član svirao neki instrument – ili bar pevao. I pisac je bio nesuđeni pevač – bariton, zvanje za koje se u mladosti marljivo pripremao, uzimajući časove muzike i odlazeći redovno na koncerte.
Voljom sudbine, Shaw nije postao operski pevač, već pisac. Ali ne samo pisac koji piše knjige. Šo je takođe bio i muzički kritičar britanskih listova. Njegove kritike bile su možda i najčitanije štivo u novinama: čitali su ih svi, budući da su bile krajnje duhovite i nedvosmisleno lične.
Književnik je bez sumnje znao kako da privuče pažnju čitalačke publike, pa čak i onih koji sa umetničkom muzikom nisu imali nikakve veze. Niti bi im palo na pamet da išta pročitaju što ima veze sa takozvanom klasikom! Međutim, ipak, postojalo je nešto što ih je tako neodoljivo privlačilo Šou o čijim je kritičarskim zapisima govorio ceo London. Po svemu sudeći, izgleda da je to bila jednostavna činjenica, odnosno, podatak za koji se Shaw postarao da dođe do očiju i ušiju najvećeg broja onih koji su kupovali novine: naveo je na pomisao da on muzici ne zna baš ništa! I svi su naseli na piščevu šalu, tek kasnije otkrivši da Shaw o muzici zna mnogo toga.
Donosimo kratak zapis koji je u listu The World George Bernard Shaw objavio 15. jula 1891. godine povodom izvođenja operskih uvertira na sceni Covent Gardena. Čitalac će ubrzo shvatiti da bi članak mogao lako da bude vrlo zanimljiv i primenljiv na današnje prilike. Inače, ovaj tekst objavljen je u knjizi Bernard Šo o muzici koju je svojevremeno objavila beogradska izdavačka kuća Nolit, u prevodu i izboru našeg istaknutog dirigenta Đure Jakšića (1924-1991). U članku Ponašanje mlade publike, kritičar – koji nije podnosio Brahmsovu muziku, obožavao Bacha, Lisztov andante opisao kao „istaknutu beznačajnost“ (i gorko žalio što nema pušku da svet liši loših operskih pevača i dirigenata!) – piše:
„Izvođenje uvertire za Beethovenovu operu Fidelio ometala je neuobičajeno silna navala mladih varvara koji su proslavljali svoj prvi izlazak među civilizovani svet prisustvujući muzičkoj priredbi, časteći se ložama u parteru. Oni su brbljali, smejali se i uopšte se dobro zabavljali nemajući nikakvih obzira, na način o kome bi čovek sa zadovoljsvom razmišljao kada Beethoven ne bi imao veće pravo na našu pažnju. Uzgred hoću da primetim da iznajmljivanje privatnih loža u velikoj meri podstiče loše ponašanje, čak i kada je reč o disciplinovanom svetu, što predstavlja – mislim – dovoljno jak razlog da se one potpuno ukinu. Uvek prema kraju sezone, kada se lože često izdaju strancima, Covent Garden sve više trpi od posetilaca koji nisu naučili kako da se ponašaju u operi i koje uzbuđuje novina položaja u kome u se našli. Stanje je bilo posebno loše za vreme izvođenja Fidelia. Nije reč samo o ljudima iz dve lože u parteru koji su se ponašali sasvim neobuzdano, već u o gospodinu sa velikim štapom koji e sedeo pored mene i davao takt nemilosrdno udarajući štapom po svojoj nozi, dok ga je čovek koji je sedeo iza mene, podržavao na ritmički manje istaknutim mestima, udaraući cipelama u naslon moje fotelje“.
Ipak Brahmsova muzika, znatno je više uznemiravala pisca-kritičara od nepriklednog ponašanja novokomponovane operske publike. O delu Johannesa Brahmsa, svojevremeno je zapisao:
„Baš pre neki dan rekoh kako sam siguran da ću se pre ili posle sresti sa novim Brahmsovim kvintetom. I naravno, sudbina me je stigla prošle nedelje na koncertu G. A. Clintona u Dvorani Steinway. Neću ni pokušati da opišem ovaj podvig Džinovskog Trabunjala. Prevazišao je moja očekivanja. Nikada u životu nisam čuo takvo delo. Brahmsov grozan muzički dar ne može se uporediti ni sa čim na svetu, osim sa rečničkim darom g. Gledstonea. To je brbljivost čija drskost prevazilazi sopstvenu otrcanost uz pomoć svojih dimenzija!“