Stvarnost, bolje poznta kao realnost, ume da postane nepodnošljivo dosadna, tvrdi jedan poznati pisac.
Ali isto tako i nestvarnost, dodaje on! Ukoliko se u životu nerealnom podari prevelika uloga (zbog užasne stvarnosti). U koju grupu trenutno spadate?
Kada se u delu varoši koji Venecijanci nazivaju Kastelo, 4. marta 1678. godine rodio Antonio Vivaldi, odmah je kršten, još pred babicom koja je porodila njegovu majku. Verovali su da je dečak crvene kose i pegav u životnoj opasnosti, bolje rečeno, da mu nema dugog veka. Dva meseca kasnje, budući da se njegovo zdravstveno stanje nije popravljalo, očajni roditelji odneli su bebu u crkvu: pozvan je egzorcista koji je posle obreda isterivanja đavola, kao i mazanja svetim uljima, bebu vratio roditeljima u naručje. Ostatak priče zapisan je zlatnim slovima u istoriji muzike. Antonio Vivaldi, slavni venecijanski violinsta i kompozitor, napisao je više od četiri stotine pedeset koncerata – između kojih i Četiri godišnja doba i mnogobrojne opere, kamerna dela…
Kao dečak nije mogao da pohađa redovno školu, jer je i dalje bio lošeg zdravlja. Ipak, postao je sveštenik, a kao izvanredan violinista, multinstrumentalista, takođe i učitelj muzike u sirotištu pri crkvi. Poznata venecijanska legenda govori o tome da je Vivaldiju zapravo još na rođenju bilo ,,suđeno“ da pripadne samom đavolu. Shodno tome, đavo mu je podario te neverovatne umetničke sposobnosti koje je kasnije ispoljio. Da li je Vivaldi muzičar sledio put demona ili anđela? Navodno, Vivaldijevi roditelji prekasno su shvatili šta detetu preti, te da treba da se obrate egzorcisti. Naime, đavo je tokom prva dva meseca dečakovog života već skovao plan kako da Antonijeve muzičke sposobnosti iskoristi za svoje zle namere. Ipak, prema istoj priči, sveta ulja, odnosno, obred isterivanja đavola učinili su nešto. Ukratko, dve sile borile su se u telu Crvenog Sveštenika, kako su nazivali Vivaldija zbog riđe kose. Zli duh ga je možda naterao da se odrekne svešteničkog poziva (sa obrazloženjem da mu zbog teškog oblika astme ponestaje dah dok čita misu) i upusti se u ljubavnu pustolovinu sa učenicom, pevačicom Anom Điro sa kojom je godinama nevenčano živeo. Ali, kada je pisao muziku, stvari su drugačije stajale. Bile su nebeske.
Jasno, đavo nije mogao da podnese toliko opiranje i neposlušnost. Bio je uveren da će imati Vivaldijevu dušu. Zato je zaigrao na poslednju kartu: uložio je svu snagu i moć da zabrani Antoniju da napiše svoju najlepšu kompoziciju. Muzičko delo koje bi i za kompozotorovog života, ali i kasnije, zadivilo svet, kao nijedno drugo pre ili posle. Drugim rečima, đavo je zaključao u Vivaldijevom srcu najlepšu muziku i on jednostavno nije mogao da je zapiše, sve dok dušu ne preda nečastivom.
Kao što se može naslutiti, Venecijanac to nije učinio. Kada je umro u Beču, 28. jula 1741. godine, zaboravljen i siromašan, možda je i bio tužan što nije mogao da podari svetu tu najlepšu od svih kompozicija. Legenda dalje kaže da je u poslednjim trenucima boravka na ovome svetu, kompozitor ipak uspeo da izvede jednu vrstu čarolije. Na obali mora, u Veneciji, pored Duždeve palate, odnosno pokraj crkve svetog Marka gde je Antonio često svirao baš kao i njegov otac, tokom blagih noći kada s mora duva povetarac jedva dodirujući vodenu površinu, kompozitorova duša nalazi utehu ispisujući ćutke note svoje najlepše muzike – po vodi. Na žalost, note se smesta razlivaju i nemoguće ih je raspoznati ili prepisati. To je muzika već stolećima zaključana u kompozitorovom srcu. Izgleda da niko nikada neće moži da je čuje. Niti zapiše.
Međutim, i nad legendom postoji legenda! Pojedini se kunu kako je ipak moguće (ukoliko su vetrovi povoljni i ukoliko se strpljivo čeka i pažljivo sluša) čuti poneki takt Vivaldijevog nebeskog koncerta kako sa talasom udara o obalu drevnog grada. Da li je jedan od uslova i pun Mesec? Izgleda da to zavisi od vašeg već pomenutog mentalnog stanja: ili je stvarnost prevršila svaku meru, ili ste vi preterali s nestvarnim.