Preokret u životu kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog (1840-1893) nastupio je onda kada se najmanje nadao, kada je bio već duboko nesrećan zbog svojih „protivprirodnih želja“, ali i zbog nedostatka novca. Dobio je narudžbinu uz koju je išla bogata nagrada. Ime naručioca je glasilo: Nadežda Filaretovna fon Mek (1831-1894). Ona je bila udovica bogataša, graditelja železnice, milionerka, poslovna žena. Čuo je da je majka jedanaestoro dece, da je već napunila 45 godina, te da nije lepa. Pravi osobenjak!
Međutim, njeno prvo pismo ukazivalo je da nije reč o običnoj bogatašici zrelih godina.
„Dozvolite da Vam izrazim najiskreniju zahvalnost za veoma brzo ispunjenje moje molbe. Smatram neumesnim da Vam govorim o tome u kakav me zanos bacaju Vaša dela zato što ste vi navikli i na drugačije pohvale, te Vam izrazi poštovanja Vaše muzike od tako ništavne osobe kao što sam ja, mogu izgledati samo smešno. Ipak, meni je tako dragoceno uživanje u njoj, da ne želim da se neko tome smeje. Zato ću reći samo jedno i molim da u to doslovce poverujete. Uz Vašu muziku lakše se i prijatnije živi.“
Izgleda da je Nadežda fon Mek bila prilično iskrena. Ona zaista kao da nije marila da upozna svog omiljenog kompozitora. Tokom dugogodišnjeg prijateljstva, njih dvoje se nikada neće ni sresti! Ali ona će zato nastaviti da mu piše i redovno šalje novac, kako bi slobodno mogao da piše muziku: „Želela bih mnogo, veoma mnogo da Vam kažem o svom čudesnom odnosu prema Vama, ali bojim se da će Vam to oduzeti slobodno vreme. Reći ću samo da je taj odnos, ma kako nestvaran bio, meni drag, kao nešto najbolje i najviše od svih osećanja koja su u ljudskoj prirodi moguća.“
Na žalost, ni podrška tako uticajne žene nije uspela da osnaži dušu osetjivog Petra Čajkovskog. Komponovao je najčešće noću, pio crno vino i gorko plakao. Nadežda nije prezrela Čajkovskog ni kada se na silu oženio, a potom pokušao da se ubije. Jednostavno, poslala mu je tri hiljade rubalja uz obećanje da će mu svakog meseca slati po hiljadu i po. A Čajkovski se rastao od žene koja ga je potom ucenjivala do kraja života.
Iako se u mnogo čemu nisu slagali dok su putem pisama raspravljali o umetnosti, Petar Čajkovski i Nadežda fon Mek nisu se nikada svađali. Za nju je muzika bila izvor opijanja, kao vino, dok je on uveravao: „Muzika nije obmana. Ona je otkrovenje…“
Na kraju se usudila da ga upita da li je ikada nekoga voleo. Stigao je očekivani odgovor: „Pitate me, draga, da li mi je poznata neplatonska ljubav. I da i ne. Ako se pitanje postavi malo drugačije, odnosno, da li sam doživeo punoću strasti u ljubavi, odgovoriću Vam: ne, ne i ne. Uostalom, mislim da u mojoj muzici postoji odgovor na to pitanje.“
„Uz Vašu muziku slivam se s Vama u jedno i tu niko ne može da bude moj suparnik. Tu ja vladam i volim“, glasio je iskreni zaključak sledećeg Nadeždinog pisma.
Ulazeći u zrele godine, Petar Iljič i dalje nije mogao da potisne to stanje snažne potištenosti koja je nastupala gotovo bez ikakvog povoda. Nikakvo putovanje, niti uspesi na koncertima, nisu mogli da ga uteše. Naprotiv, tugovanja su ga još više uznemiravala. „Starost – tuga“, zabeležio je kratko u svom dnevniku. A starost je očigledno mučila i Nadeždu Filaretovnu. Povukla se i postala osobenjak. Sve ređe mu je pisala.
Posle vrlo uspešne turneje po Evropi, već slavni autor Klavirskog koncerta u b-molu, Labudovog jezera, Evgenija Onjegina, Varijacija na rokoko temu – osetio je da se prijateljstvo s Nadeždom Filaretovnom ipak bliži kraju. Ona je i dalje verovala da je on samo duhovno biće, a on se sve više brinuo o svom telu, tačnije o zdravlju. Uloge su se promenile. Čajkovski je sada bio imućan, a ona je ostala bez novca. Napisala mu je da ga više neće pomagati i da mu viša nikada neće pisati.
„Nemojte me zaboraviti i setite me se ponekad…“, glasilo je njeno poslednje pismo. Uzaludno je Petar pokušavao da je nagovori da nastave dopisivanje. Dok je 6. novembra 1893. godine u Sankt Peterburgu umirao u bunilu od kolere, zavapio je:
„Nadežda Filaretovna, Nadežda Filaretovna…“ Bile su to njegove poslednje reči.