„Šta znači biti slavan? Postići da se govori mnogo gluposti na vaš račun!“ – zapisao je svojevremeno Gustave Flaubert, autor čuvenog romana „Madam Bovari“. Francuski pisac nije slutio da će budućnost doneti mogućnost ogromnom broju stanovnika naše planete da se putem svetske računarske mreže i sami proslave. I to pišući i prikazujući se, bez straha da će neko drugi možda o njima izreći neku glupost.
Globalna slava mnogobrojnih javnih (i poznatih), kao i do juče nepoznatih ličnosti, kao da još više i jasnije pokazuje koliko je slava varljiva. Pitaće se možda neko: gde su ona stara vremena kada je slava bila nepobitna činjenica, osuđena na dugo trajanje? Zato, evo jednog zanimljivog primera iz ne tako daleke prošlosti. Kratka priča o slavnom glumcu o kojem je danas teško naći neki podatak.
Znate li možda ko je bio Voya George?
Junak nemog filma. Kao Voja Đorđević, rođen je 1895. godine, u uglednoj beogradskoj porodici. Završivši škole, naočiti mladić, po svoj prilici besprekornih manira, karijeru je započeo kao diplomata. Najpre u Beogradu, a zatim u Berlinu. Ne zna se tačno kako, ali, jednog dana obreo se u Holivudu! Činilo se da je rođen pod srećnom zvezdom. Obreo se u društvu najpoznatijih reditelja i glumaca. Prvo je tumačio sporedne uloga, a onda, vremenom i sve veće. Od pomoći mu je svakako bio i potonji slavni američki teoretičar filma, montažer i reditelj Slavko Vorkapić, koji je, kao nesuđeni slikar, dospeo u Ameriku čisteći palubu broda. Bili su vršnjaci i zemljaci. Slavko je angažovao Voju da glumi u njegovom eksprimentalnom filmu Život i smrt holivudskog statiste 9413 (1928). To je kratka priča o čoveku koju je došao u Holivud kako bi postao filmska zvezda, ali je ostao lišen svih ljudskih svojstava, te upamćen kao broj 9314! George Voya je potom iste godine glumio u filmu Legija pobeđenih (The Legion of the Condemned). U režiji Vilijama Velmana, u toj ratnoj drami, glavnu ulogu tumačio je – Gari Kuper.
Šta se zatim dogodilo sa beogradskim glumcem koji je tako uspešno započeo karijeru u Holivudu? Ostaju samo pretpostavke. Sva je prilika da je zvučni film sprečio mladog glumca da dalje napreduje. Navodno, njegov engleski nije bio dovoljno dobar. S druge strane, možda su ga nazad u Evropu doveli neki sasvim drugi razlozi, a ne pojava zvučnog filma? Uzor Beograđana tridesetih godina prošlog veka, Voja Đorđević, posvetio se pozorištu i jedno vreme živeo u Parizu. Međutim, filmske enciklopedije ne beleže dalja glumačka ostvarenja Voje Đorđevića. Izvesno je da je umro, ne doživevši starost: u Njujorku, 8. maja 1951. godine. Navršio je tek pedeset šestu.
„Nas koji smo jednom poljem slave prošli, bilo je mnogo, pa šta je ostalo? Tek humka, na kojoj plamti crveni korov svakog proleća“ – bile su reči kineskog mislioca Konfucija koji je živeo u 6. veku pre naše ere.