Ako je uopšte bilo dobrog života na ovome svetu, to bi moglo da bude razdoblje koje obuhvata sedamdesete godine prošlog veka. Za tim vremenom osećao je nostalgiju Toni Pagoda, krajnje upečatljivi junak uzbudljivog romana toka svesti „Svi su u pravu“. Roman je 2010. godine napisao italijanski filmski reditelj Paolo Sorrentino („Velika lepota“, „Mladost“), nesuđeni ekonomista (studije je samo upisao), poklonik filma, strastveni pripovedač još od vremena pisanja sastava u osnovnoj školi.
Sedamdesete su Sorrentinu ostale u sećanju posredno, kao neka vrsta bajke koju je slušao od prerano preminulih roditelja, jer je rođen upravo 1970. Drugi svetski rat je bio na bezbednoj udalljenosti, činilo se da se napredak proteže u beskraj. Tako je mislio i književni lik, Toni Pagoda, kralj napuljskih šlagera, čovek koji, kao što bi rekao Oskar Vajld, svemu može da odoli osim iskušenjima. Potpuno svestan svakoga trenutka šta radi i gde greši, te da su već osamdesete predstavljale razočaranje (a najgore tek sledi), odlučio je da se izgubi iz Italije. Sticajem okolnosti u kojima je odustvo jake volje ponovo presudno delovalo, vratio se iz južnoameričke zabiti. Svoje stare drugove iz benda sa kojima je godinama nastupao, pitao je šta je to propustio.
Odgovor predstavlja izvanredno sažeto i zanimljivo tumačenje Paola Sorentina o važnim stvarima koje su se desile u bliskoj prošlosti. Evo tog dela romana:
„Momci, izvestite me, šta sam propustio tokom ovih dvadeset godina?“
Dženi kreće prvi:
„Mobilne telefone, gomilu govnarske muzike, plazma televizore, prvu privatnu TV, kablovsku TV, zatim analgetike za moje zube koji mi nisu umanjivali bolove jer sam se radio naveliko, a to sprečava dejstvo tableta protiv bolova, more porno časopisa i luksuznih revija u kojima ni kurac živi ne piše, samo jebeni top modeli na naslovnoj i unutrašnjim stranama, čete dosadnih vegeterijanaca, neoprostivu i postepenu smrt prodavnica gramofonskih ploča, a pre toga i smrt LP-ja, sijalice koje malo troše a daju govnjivo svetlo, prvog toreadora koji nije Španac nego Italijan, bivši čuvar u nekoj napuljskoj garaži po imenu Atilio. Koji je zatim pao u komu. Ali ne uopšte zbog bika. Okliznuo se u kupatilu i tresnuo glavom u bide. Počeo je da piše autobiografiju, uz milionsku kaparu, stigao do dela gde opisuje kako je jedne noći odlučio da krene iz garaže. Ikeu i nameštaj potpuno isti po stanovima od Toronta do Mogadiša, promenu korumpirane političke vlasti drugom jednako korumpiranom, ali prostačkijom, svežu tunjevinu sa susamom na svim jedrilicama novopečenih bogataša, susam među zubima i, shodno tome, bum konca za zube, tone Kineza u kvartovima oko železničkih stanica, kućne pomoćnice iz Ukrajine, Dominikanske Republike, Cejlona, Belorusije… Rumunke, Albanke, Marokanke. Narode koji su ovde masovno došli tražeći parče hleba, a oni su ih poslali da beru paradajz pod jarkožutim suncem, koje je u međuvremenu postalo tropsko, i da peru pohabane guzice umirućih, mogu da budu užasna dupeta umirućih, za šest stotina hiljada lira mesečno; propustio si Rina koji je imao trinaesticu na sportskoj prognozi, ali je zatim, nedelju dana kasnije, shvatio da nije uplatio listić, te je hteo stvarno da crkne, ne šalim se, dok je Đino učestvovao u kvizu RAI, i izgovarajući samo jedan broj i jednu reč – 2927 pasulja, osvojio je šesnaest miliona koje je potrošio da bi napravio tri nezakonite, divlje izgrađene verande koje je zatim morao da sruši, vrlo redak ako ne i jedinstven slučaj primene zakona, znaš li zašto? Ova zemlja ne podnosi sreću, samo lukavost. To je pitanje vaspitanja nacije. Propustio si zemljotrese i cunamije, propustio si samoubistva preduzetnika i političara koji su mislili da im odlazak u zatvor ne bi pristajao, zaista, nepodnošljiv čin lošeg vaspitanja u odnosu na njih, gde li je završilo poštovanje i divljenje prema večnim krijumčarima? Propustio si kompjutere, rasute na sve strane, kompjutere koji su stvarno dokurčili, sve u svemu, propustio si čitav niz stvari, ali posle svega, nisam baš siguran da si ih zaista propustio.“