U Velsu se i danas neguje drevni običaj da zaljubljeni jedni drugima 14. februara, na Dan zaljubljenih, poklanjaju ljubavne drvene kašike. One su u obliku srca, obavezna je i brava, kao i drveni lanac
Simboli su jasni. “Srce si mi zaključao” (ili zaključala). Ili, kako je glasio stari (preteći) stih iz nekadašnjih spomenara: “U srce sam te zaključala, ne možeš izaći, a ključić sam izgubila, ne mogu ga naći!” Doduše, može i treća (realnija) domaća verzija: “Ljubav na usta ulazi”!
U četrnaaestovekovnoj Engleskoj, Engleskoj iz doba pesnika Džefrija Čosera (koji se na izvestan način smatra za jednog od pokretača obeležavanja Dana zaljubljenih), postojalo je verovanje da ukoliko devojka na dan Svetog Valentina vidi crvendaća, to znači da će se udati za mornara. Ukoliko pak ugleda vrapca – njen izabranik biće siromašak. Ali, ona će ipak postati vrlo srećna žena. Međutim, ukoliko ugleda štiglića (češljugara), onda će se svakako udati za bogataša! Dakle, ako je verovati istorijskim ljubavnim uputstvima, nema druge, nego da devojke koje su u potrazi za bogatim muževima, 14. febrara s dvogledom u ruci pođu u prirodu i pogledom potraže češljugara.
Jer, u gradovima žive vrapci. Kao što je poznato, vrabac je simbol Beograda. (istini za volju, i beogradski vrabac polako prelazi u ugrožene životinjske vrste). Ova ptičica ne obećava bogatsvo, ali je sreća nešto što je i važnije od bogatstva. Uostalom, kako kaže druga stara izreka: “Bolje vrabac u ruci nego golub (to jest češljugar) na grani!”
Izvesno je da žene odavno poklanjaju veću pažnju proslavi Svetog Valentina i imaju jednako veća iščekivanja od muškaraca. Ali, kada dođe red na trošak, onda su neuporedivo štedljivije, procenili su statističari. U proseku, dame potroše bar upola manje novca na poklone voljenoj gospodi! Rado bi primile dijamnte, ali najviše poklanjaju poruke i čokoladu. Odatle uverenje da Dan zaljubljenih smatraju praznikom kada bi isključivo one trebalo da dobijaju vredne poklone, a za uzvrat daju nešto simbolično.
Uoči ovog međunarodnog svetovnog praznika, cvećari povećavaju cene bar za dvadeset odsto, u proseku za trideset. Pojedini ih čak udvostručuju. I muškarci kupuju. Šta će!? Cveće je lepo, ali uvene, završi u đubretu (ko još pravi herbarijume?). Pisani tragovi mogu poslužiti kao dokaz. Ukoliko se čuvaju, traju vekovima!
Pomislili biste da je dan koji proslavljaju zaljubljueni podrazumeva samo muškarce i žene. Prevarili ste se. Sve je veći broj onih koji 14. februara neće pokloniti ništa svojoj devojci, odnosno mladiću, već – kućnom ljubimcu. Već godinama su u modi ogrlice i razne igračkice za pse i mačke u obliku srca. Statistike pokazuju da desetine miliona ljudi u svetu na dan Svetog Valentina poklone kupuju životinjama, a ne ljudima.
To nije jedini iznenađujući podatak. Dvadeset prvi vek pokazao je još nešto: žene su počele da priznaju kako im muškarci nisu potrebni na Dan zaljubljenuh! Zašto? Jer toga dana same sebe časte! Odlaze na sastanke sa prijateljicama, posećuju poslastičarnice i restorane. I sebi priušte nešto što im se stvarno sviđa. Dan zaljubljenih postaje polako i dan samozaljubljenih. Izvesnim damama, ipak je neprijatno ukoliko im predstavnici suprotnog pola ne poklone pažnju, pa same sebi kupe cveće.
Kada je već o poklonima reč, statističari su došli do još jednog otkrića koje navodi na razmišljanje. Premda su prikladne čestitke prepune strasnih ljubavnih i poruka, najveći deo novca za poklone koji se kupuju 14. fabruara, odlazi na učiteljice i profesore! Toliko o ljubavi prema obrazovanju i podmićivanju.