Kraj zime. Prisutno je osećanje da nedostatak prirode postaje takoreći bolno. Jer, snaga se potrošila. Teško je ponovo pronaći. Gde li je? Tu. Unutra? Kojoj veštini da pribegnemo kako bismo je izvukli?
Odavno, na Dalekom istoku znaju šta treba učiniti. Japanci čak imaju posebnu reč koja se izgovara u takvim prilikama. I to ne samo kada je reč o borilačkim veštinama. Međutim, nju ne može valjano da izgovori bilo ko i bilo kada. U svakom slučaju, ta reč glasi: kjai (kiai).
Kjai je japanski uzvik koji prati najvažnije trenutke istočnjačke borbe ili određene veštine i obično označava okončani (izvršeni) zadatak. Sastavljen od dva sloga: ki – što označava um, ili duh, i ai – što u bi trebalo da znači ujediniti, usredsrediti. Dakle, kjai je ono što bi se moglo opisati kao usredsređeni um. Izgovarajući kjai, čovek ujedinuje sopstvenu životnu snagu sa onom iz prirode – slikovito objašnjeno – putem grčenja mišića donjeg trbuha, čemu je prethodilo udisanje vazduha. Prema istonjačkom učenju, središte čovekove fizičke snage nalazi se upravo u predelu trbuha (tanden ili tantjen). Malo niže od pupka. Pravilno disanje može tu snagu da usmeri u određenom pravcu – da je izbaci. Stoga je kjai uzvik kojim je obeležen tren najveće ljudske snage.
Kjai se često upotrebljava i u zen veštinama, gađanju iz luka na primer, potezanju mača, kao i igrama koje liče na šah. Ukratko, kratak uzvik majstor ispušta iz sebe u presudnom trenutku. Taj uzvik sažima ukupnu snagu koja se oslobađa u željenom času, času u kojem čovek kaže: kjai!
Majstori borilačkih veština kao što su aikido, karate, tekvando ili džudo, upotrebljavaju kjai da bi sakupili, usredsredili svu svoju snagu – a mi sami često zapravo i ne slutimo koliko velika i moćna ta snaga može biti. Pravilna upotreba i korišćenje povika zahteva duge vežbe i ogromno strpljenje i usredsređenost. Budući da je reč o sažimanju ukupne snage, to znači da kjai može biti „izgovoren“, a da ne kažemo ništa, nečujno, bez glasa. To je takozvani nemi kjai. Najvažnija i svakako najteža jeste usredsređenost uma na reč i pravilno disanje kojem uostalom obavezno podučava majstor. Drugim rečima, sam zvuk nije toliko bitan. Važno je disanje, pokret trbušnih mišića – mesto gde se krije snaga. Spoznaja te snage. Grlo igra gotovo nevažnu ulogu jer se kjai ne izgovra iz grla.
Čim začuje (ili primeti) kjai, neprijatelj će biti iznenađen, istovremeno i obeshrabren, što je psihološka prednost umeća izgovaranja tog poletnog uzvika. Pravilno izgovoren, kjai će se isprečiti poput štita pred grudima onoga koji je reč kazao.
Zavisno od različitih škola, odnosno, borilačkih veština, kjai označava i donekle različite načine izbacivanja snage i primenjuje se u posebnim trenucima. Na primer, kada je reč o kendu, borac najpre izgovara kjai, kako bi sakupio potrebnu snagu – budući da je za potezanje oružja potrebna snaga, veća negoli za završni udarac.
Bilo kako bilo, kjai se odnosi na izbacivanje, odnosno prikazivanje ukupne ljudske snage, posebno u prilikama krajnje opasnosti ili potrebe za pokazivanjem (izazivanjem) duhovne i fizičke moći. Kjai uključuje i obuhvata sve delove tela kao i um, ujedinjujući ih i usmeravajući u određenom pravcu. Ako pravilno izgovorimo poletnu reč, tada ćemo na najbolji način moći da se suočimo i uporedimo snagu našeg ki sa snagom nekog drugog koji stoji nasuprot nas. Pa makar taj neprijatelj bili i mi sami.
Zapadna kultura ne poznaje sličnu reč. Doduše, od davnina su znani ratnički pokliči koji takođe zajedno sa vazduhom glasom izbacuju putem trbušnih mišića zastrašujući uzvik. Ti uzvici često su uspevali da uplaše neprijatelja. Ponekad je to bio samo očajnički poklič kojim se izražavao strah i užas – poslednja izgovorena reč. U sličnim prilikama, nije bilo vremena za meditiranje, pravilno disanje i usredsređivanje duhovne snage, kao kada se majstar gađanja iz luka priprema da odapne luk iz strele…
Ukratko, ako ovih dana budete pomislili da je iz vas istekla snaga, pokušajte ipak da je pronađete: udahnite i recite makar nečujno: kjai!