Samo pomenimo, pa ostavimo po strani Konfučijeve stavove o odnosu muzike i države. Svode se manje ili više na sledeće: kakva je vladajuća muzika jednog naroda, takva mu je i država. Jasno, za to smo stručnjaci!
Nakaradni muzički ukus, obavezni je deo istovetnog ponašanja. Što međutim ne znači ni da istančano muzičko obrazovanje podrazumeva smerno i mudro ponašanje. Ali, da smo se baš toliko promenili i okrenuli turbo folku i njegovim derivatima! Za nevericu.
U svojoj knjizi Rokenrol u Jugoslaviji 1956-1968 dr Aleksandar Raković naveo je zanimljiv podatak koji govori o tome kakav je bio muzički ukus Beograđana, ali i drugih stanovnika Srbije krajem pedesetih godina prošlog veka. Podaci će možda za mnoge, a posebno mlađe čitaoce biti neočekivani. Naime, većina žitelja Srbije opredeljivala se za zabavnu muziku. I džez!!!
Godine 1959. čak sedamdeset pet do osamdeset odsto mladih, opredeljivao se za zabavnu i džez muziku. Taj podatak danas deluje zapanjujuće. Sledila je narodna muzika sa svega šesnaest odsto, a naposletku, na dnu lestvice, bila je takozvana klasika, sa oko osam odsto. Prema anketi tadašnjeg Gradskog komiteta Narodne omladine Beograda i Radio-televizije Beograd, mladi Beograđani bili su poklonici ritma, ljubitelji muzike koja je smatrana izrazom „kolektivnog raspoloženja“ i najviše su voleli – Pol Enku! Ozbiljnu muziku smatrali su za nedovoljno pristupačnu, odnosno nepoznatu oblast. Imajući u vidu posleratne migracije stanovništva (selo-grad) to je bilo sasvim razumljivo.
Upravo u to vreme, Miroslav Miro (Majro) Radojčić, dugogodišnji novinar spoljnopolitičke rubrike „Politike“, prema Aleksandru Rakoviću, postao je verovatno među prvim Jugoslovenima koji su prisustvovali jednom rokenrol koncertu. U pomenutoj studiji (izdanje beogradskog „Arhipelaga“) naveden je koncert iz 1957. godine održan u Londonu, odakle je Radojić izveštavao za „Politiku“. Novinar je prisustvovao koncertu legendarnog američkog rokera Bila Hejlija (1925-1981) i Kometa koji su se proslavili hitom Rock Around the Clock. Radojčić je svakako bio prvi koji je jugoslovensku javnost, kao očevidac, obavestio da rokenrol nije loša, ugrožavajuća pojava, jer sa sobom donosi veselje i rasterećenje. On ja čak poručio starijima koji su rokenrol u Jugoslaviji napadali, da su nerazumni i netrpeljivi. Upozorio ih je sa stranica „Politike“ da je pisanje o opasnostima od rokenrola „traćenje vremena i truda“.
Da li je to „traćenje vremena“ urodilo plodom? Imajući u vidu desetine hiljade ljudi koji su pre par godina ushićeni i takoreći ošamućeni hrlili na koncert folk dive na Ušću, vreme uopšte nije bilo protraćeno. Naprotiv. Zar ne „uživamo“ u posledicama?
Molim ipak da se ne zaboravi koji je predsednik demokratske Srbije prvi prisustvovao zimskom koncertu iste gospođe ispred Skupštine Srbije. Tada sam shvatila da je Borhes potpuno bio u pravu što se političara tiče. Napisao je da su oni loša manjina. S užasom sam se setila: ne mnogo pre događaja ispred Skupštine, prilikom koncerta dirigenta Zubina Mehte u srpskoj prestonici, sa stranica već pomenute „Politike“, oglasila sam se tvrdnjom da najzad imamo predsednika koji razume i poštuje umetničku muziku. Pognula sam glavu. Kakav lapsus! Kakva nepromišljen i glup zaključak.