Kada je prvi put pobegao od kuće na duže vreme, Fransisku Taregi bilo je samo deset godina. Roditelji su po svoj prilici bili van sebe, dok se on, tako mali, vrlo dobro snašao. Izdržavao se svirajući gitaru i klavir po kafeima u Barseloni. A stigao je sa istoka Iberijskog poluostrva. Možda bi neko pomislio da je dečak u Barseloni živeo kao prosjak i skitnica. Ni govora! Pristojno i udobno provodio je svoje dečje dane. Jedino što mu je bilo važno, da sa sobom ima svoj instrument. Gitaru. Tarega je odličan primer kako lutanje za profesionalnim identitetom može da traje vrlo kratko. Okončano kada većina to ne očekuje.
Otac je ipak došao po Fransiska i vratio ga kući. Međutim, ne za dugo. Tri godine kasnije, opet sa gitarom, Fransisko je pobegao u Valensiju, prirdruživši se taboru Roma. Trinaestogodišnjeg gitaristu nadahnjivala je njihova muzika. Uostalom, muzika je davala ključni smisao njegovom životu. Kao što je poznato, Španac Fransisko Tarega ostao je upamćen kao jedan od najvećih gitarista i kompozitora muzike za svoj instrument. Ili, kako je napisao Borhes: ,,Španija je zemlja u kojoj ima malo stvari, ali svaka izgleda kao da je posebna i večita.”
Fransisko de Asis Tarega i Eiksea rođen je 21. novembra 1852. godine u Viljarealu, u pokrajini Valenisija u provinciji Kasteljon na istoku Španije. I njegov otac bio je samouki gitarista. Malom Kiketu, kako su zvali Fransiska, nije bilo više od šest godina kada je počeo krišom da uzima očevu gitaru dok je ovaj bio na poslu. Inače, Tarega otac radio je kao čuvar manastira San Paskval.
A onda se dečak iznenada razboleo od teške očne infekcije. Oslabio mu je vid i počeo je da nosi naočare. Ma kako siromašan, gospodin Tarega bio je svestan da bi sinu trebalo po svaku cenu da obezbedi novac za časove muzike. Zanimljivo je da su obojica Fransiskovih prvih muzičkih učitelja bili slepi.
Za vreme turneje 1862. godine, kada je Kiket napunio tek deset godina, tada poznati gitarista Hulian Arkas, prolazio je kroz Kasteljon u sklopu svoje muzičke turneje. Na navaljivanje Tareginog oca, dečak je posle koncerta svirao pred čuvenim umetnikom. Arkas je bio oduševljen. Pozvao je Fransiska da dođe u Barselonu i postane njegov učenik. Fransiskov otac se složio. Postojao je samo jedan uslov. Da dečak, pored gitare, svira bar još jedan instrument. To je bio klavir. Osetivši slast samostalnog života kada je profesor otputovao na turneju, dečak je ostao u Barseloni gde se sam izdržavao. Sve dok otac nije došao po njega. Roditelji su se odricali mnogo čega da bi upotpunili sinovljevo izučavanje muzike. Kada je drugi put pobegao u Valensiju sa Romima, a otac ga ponovo molio da se vrati porodici, Fransisko je shvatio da bi najzad trebalo da uzvrati dobrotom. Od povratka iz Valensije, sav zarađeni novac delio je sa ukućanima.
Tako je bilo dok nije navršio dvadeset dve godine, kada je upisao madridski Konzervatorijum gde je izučavao i kompoziciju. Do kraja sedamdesetih godina 19. veka, Fransisko Tarega postao je vodeći profesor gitare u Španiji. Njegovi učenici bili su kasnije čuveni gitaristi. Koncerti Fransiska Tarege nizali su se jedan za drugim i uvek bili ispraćeni ovacijama. Osim dela drugih kompozitora, Tarega bi na koncertima uvek svirao i svoja dela. Bilo mu je dvadeset osam godina kada je održao koncert u Alikanteu. Posle koncerta prišao mu je bogataš i zamolio da čuje njegovu kćerku, Mariju Hose Riso. Ona je takođe nameravala da svoj život posveti gitari. Fransisko je bio opčinjen. Možda ne toliko njenim muzičkim umećem. Ubrzo su se verili. I Mariji Hose ispunila se želja: njen život je na izvestan način zaista ostao vezan za gitaru.
Od kasnih osamdesetih godina 19. veka, pa sve do 1903. godine, Tarega je nastavio da komponuje u romantičarskom stilu. Za njega muzička moderna nije značila takoreći ništa. Nije želeo više ni da održava koncerte van Španije. Vid ga je napuštao. Počeo je da izučava arapske korene španske muzike. Tako su nastale čuvene kompozicije poput Arapskog kapriča i Mavarske igre. U to vreme, isekao je nokte na svojoj desnoj ruci i tako dobio poseban ton koji će ostati osoben za njegovu tehniku sviranja. Sa levom nogom podignutom na stoličici, svirao je jagodicama prstiju desne ruke, a ne noktima, kao što su to činili svirači flamenka.
U januaru 1906. godine, Tarega je oboleo: oduzela mu se desna strana tela. Poslednje delo, kompoziciju Oremus (Pomolimo se) napisao je 2. decembra 1909. godine, a umro je već 15. decembra. Imao je pedeset sedam godina. Zanimljivost za kraj. Mobilni telefoni ,,Nokia” oglašavaju se taktovima iz Tareginog Velikog valcera.