Priča govori o tome kako je pre mnogo vekova, sa velelepnih planina u čijem je podnožju blistala voda, pokrivajući najveći deo planete, jednostavno nešto tiho skliznulo. A to nešto bilo je neobičnog oblika, svo od dima i magle. Behu to duhovi bića i stvari koje je tek trebalo da postanu. Ti neobični oblaci, davali su potom oblik i drveću, travi i cveću. Drveće se ubrzo razmnožilo i pokrilo velike površine planina, spuštajući korenje sve bliže i dublje ka vodi. Samo su se vrhovi planina još uvek beleli od snega. Na bregovima su porasle jele i borovi, a na brežuljcima breze, javori i kesteni. Polja su u ta davna vremena bila nepregledna. Počelo je da niče i cveće. Čak i u šumama pomaljali su se prvi divlji karanfili, ciklame, na livadama anemone, jagorčevina, ružičasti mrazovac. Nicale su gladiole, narcisi i zevalice.
Ostalo cveće raslo je uz same obale jezera, ili u vodi, ogledajući se u njoj kao beli i žuti lokvanji. Božuri i makovi pojavili su se u obliku radosnih crvenih loptica među zelenim travkama. Poslednji, poput čuvara straže nad samim planinskim vrhovima stajali su borovi. I ljudi su u to davno doba po svoj prilici bili zahvalni prirodi što ih je okružila takvom lepotom. Jer, mogao se steći utisak da svaka stvar i svako biće ima svoj cvet. Ko danas na tako nešto misli?
Između svih tih planina, tada je stajala jedna usamljena i ogolela. Na njoj su se godinama mogli videti samo sneg i led. Svaka litica planine bila je nalik zastrašujućem, ledenom ogledalu. O njenu hladnu površinu odbijali su se sunčevi zraci, dok joj je noću prilazila bleda svetlost mesečine. Izgledala je uzvišeno, premda, zastrašujuće. Jer, ni sunčev, pa ni mesečev sjaj nisu planinu činili srećnijom ni primamljivijom. Zašto i ona nije imala svoj cvet? Bar jedan! Čak je i sneg imao svoj. Visibabu.
-Ukoliko nebo ne misli na mene, sama ću se pobrinuti i uzeti nešto sa neba – možda je pomislila svojim prirodim umom tužna i gola planina. I pružila se koliko je mogla ka zvezdanom nebu. A zvezde su je gledale. Nažalost, zvezde su bile ipak dovoljno daleko da bi ih vrh planine mogao dotaći. Među njenim vrhovima samo je zviždao vetar, čineći stenovitu golotinju još tužnijom i strašnijom. Stvarala su se klizišta. Lavine su klizile niz padine, a onda bi se opet začuo užasan, zastrašujući tresak. Gomile snega i leda kotrljale su se do jezera. Eh, kome bi uopšte moglo da padne na pamet da je stenovita planina zapravo plakala?! Njene suze su bile ledene i ogromne.
Neko je ipak znao o čemu je reč. Preneo je severnom vetru koji je očajnički govor usamljene planine preneo do majušnih, ali moćnih šumskih bića. Do vila. Vilama je nije bilo teško da usliše molbu planine. Lako su odletele do neba i još lakše sa zvezdicama u ruci, spustile se na ledene obronke. Tu su položile bele cvetove koji su imali oblik zvezda. Mnogo godina kasnije, te cvetove nazvali su alpskim zvezdama, planinkama, runolistom, alpskim cvetovima, pamučnim cvetom, glečerskim cvećem.. Ponegde i lavljom stopom. Velika i usamljena planina po svoj prilici bila je srećna. Pružala je svoje gole ruke nadajući se da će bele zvezdice nići između bora na njenim ispucalim rukama. Cvetne zvezde postale su planinsko blago. Planina im je u znak zahvalnosti svake noći, kroz fijuk vetra pevala uspavanku u kojoj se prema legendi kaže:
Ako dođeš ovde među stene
Gde me ostaviše,
Znaj da ima mesto što ne liči na mene
Koje zvezdice ne zaboraviše!
Leontopodium alpinum, ili planinka, runolist, alpska zvezda, višegodišnja biljka, potiče iz Sibira i u Evopu je došla najverovatnije već na kraju ledenog doba. Ovaj drevni cvetak zadržao se do današnjih dana na vrhovima visokih planina (Alpi, Pirineji, Karpati). Visina koja najviše prija planinki je između dve i tri hiljade metara, pa je zato postao simbol Alpa, gde ga uostalom najviše i ima. Uprkos merama zaštite, ljudska ruka je alpski cvet gotovo istrebila. Najpoznatije stanište runolista u Srbiji je Kopaonik, a nalazište planinke je i na Tari. Kao prirodna retkost, runolist je u Srbiji pod zaštitom zakona.