Od grčke reči pseudonoma, što označava lažno, izmišljeno ime, nastao je izraz pseudonim koji takođe podrazumeva lažno ime. Pseudos je na grčkom neistina, laž, obmana. U složenicama, pseudo uvek označava neki vid obmane. Poznato je da se izraz pseudonim upotrebljava i za pisca koji piše pod lažnim imenom. Istoriju književnosti obeležio je toliko veliki broj pseudonima, da bi ih bilo teško i nabrojiti.
Za neke možda i ne slutimo da su pseudonimi. Baš smo nedavno tim povodom pominjali Šekspira. Pojedini književni pseudonimi skrivali su početničku spisateljsku nesigurnost, drugi su zapravo bili neka vrsta umetničkog imena (zanimljivijeg od onog „običnog“), treći su imali zadatak da sasvim sakriju pravog pripovedača, ili da zbune javnost jer je, na primer, ženski pol bio neprihvatljiv za profesiju pisca. Odličan primer je i proslavljena Džejn Ostin koja je na koricama svojih romana, za života, bila potpisana kao A Lady. I Džordž Eliot, pisac Vodenice na Flosi bila je, zapravo, Meri En Evans. Džordž Orvel se nije skrivao, ali malo ko zna da je njegovo pravo ime Erik Artur Bler. Niti da je Alberto Savinio, italijanski pisac i muzičar, u stvari Andrea de Kiriko, brat slavnog slikara Đorđa de Kirika. Mladi pisac V. Sirin, koji je svojevremeno umesto prezimena koristio ime mitološke ptice, bio je Vladimir Nabokov…
Ipak, najviše pažnje izazivaju oni koji su najzagonetniji. Oni koji koriste drevnu igru književnog skrivanja, danas, kada je vidljivost velika, planetarna, premda, istovremeno – nesigurna. Jer, pisac može imati i svoju dobro opremljenu stranicu na internetu, a da nijedan podatak tu zapisan ne odgovara istini. Čak ni fotografija! Komunikacija ponekad uopšte ne podrazumeva istinu.
Književna ličnost koja poslednjih godina muti pamet miliona čitalaca u svetu, dolazi navodno iz Napulja. Sebe naziva Elenom Ferante. Reč je o autoru romana Moja genijalna prijateljica, kao i još nekih napisanih pre i posle ove knjige, u svetu prodatih u nezamislivo visokim tiražima. Jer, italijanska izdavačka kuća „e/o“ koja je svetu otkrila Elenu Ferante, odbija da saopšti ko je ona. Kaže se samo da je ona pisac knjiga koje potpisuje. Da ima više od šezdeset godina. Da je majka. Ništa više. U retkim intervjuima putem elektronske pošte, Elena Ferante govori o samoočuvanju, odsustvu želje da se prepusti novinarskim igrama jer one navode pisce da se ponašaju onako kako čitaoci od njih to očekuju.
Ovi oskudni podaci uneli su pometnju u javnost. Tajna mora biti otkrivena. Otuda brojne pretpostavke: da je spisateljica dugogodišnji književni prevodilac, da je muškarac, da to uopšte nije jedna osoba, navodno, ceo tim piše pod tim jednim imenom, jer donosi odličnu zaradu. Oglašavaju se lingvisti, književni kritičari, starosedeoci iz Napulja. Svi idu tragom dela, kao da ono nije plod mašte pisca, već zbir tačnih, stvarnih podataka.
I sama sam kao prevodilac Moje genijalne prijateljice, romana Elene Ferante, u nekoliko mahova bila u iskušenju da sama sebe pitam ko je zapravo ta osoba. Tačnije, ko su (bar što se ovog romana tiče) te dve osobe. Jer, učinilo mi se da prepoznajem dva različita rukopisa, dva načina gledanja na književni postupak. Onda sam u jednoj priči Paola Sorentina, inače vrlo lukavog pisca (koji tvrdi da je sve već napisano, samo treba kraduckati tu i tamo) i genijalnog reditelja, pronašla jedan duhoviti citat. On glasi:
„Ko li je rekao da je sredstvo kojim se zadovoljava sopstvena sujeta i sopstveni novčanik, krije u televizijskom predstavljanju? Postoji osnovana sumnja da je ova vrsta sujete baš zastarela. Da je druga liga. Osećam najveće mogućno poštovanje prema onome ko bi da se obogati i prema onome ko održava jednaki ritam ljubavi prema sebi samom. Međutim, upravo iz tog razloga treba biti na drugoj strani. Istinski sujetni teže stvarima kako bi se o njima neprestano govorilo, a da oni ne budu vidljivi. Nevidljivost hrani sumnju. Sumnja širi glasine, a glasine hrane ego. No, treba imati strpljenja kako bi se dostigao taj cilj. Monaško strpljenje i marljivost mozaičara.“