U našim krajevima, običaj je bio da se parovi venčavaju u jesen. Tako je i danas. Postoji čak i izreka da „prolećna mlada i jesenjsko prase nikada ne valjaju“. U stvari, rana jesen bila je najprikladnije doba za svadbe, budući da je hrana, odnosno, posluženje, igralo bitnu, nezamenljivu ulogu. A u jesen ima najviše stoke, plodova voća i povrća, razume se – i pića.
Tako su se lakše trpeli izdaci koji prate velike svadbe. Posebno na selu. Treba imati u vidu da su svadbe u Srbiji nekada trajale i po sedam dana. Zatim su postajale kraće. Tri dana, pa naposletku, samo jedan. Danas ih uzduž i popreko premašuju osamnaesti rođendani obesne dece novopečenih bogataša.
Tradicionalnom braku u gradu prethodio je verenički ispit. Nije bio naročito težak. Ni neprijatan. Kada bi se sveštenik uverio da buduće mladence ništa (trudnoća) il niko ne prisiljava na brak, te da nisu u srodstvu, potrudio se da im objasni da u našoj crkvi postoji sedam svetih tajni. Pored svete tajne krštenja, miropomazanja, pokajanja, pričešća, jeloosvećenja, sveštenstva – tu je i sveta tajna braka. Brak je sveta tajna jer čoveka vodi i večnu duhovnu ljubav koja se ne sklapa samo za privremeni život, već za večnost. Ozbiljna govorancija kojoj je svako pristupao shodno svojoj naravi i odgovornosti. Većina najčešće olako shvata upozorenja na ozbiljnost prilike.
Veridbi je, posebno na selu, prethodila prosidba. U proševinu se išlo tek onda kada su se roditelji međusobno o svemu dogovorili. Devojku je prosio otac budućeg mladoženje, uvek u pratnji još jednog muškog člana porodice. Mladoženje su retko polazile na taj važan razgovor. I majka je naravno sedela kod kuće. Jedino što je mogla da učini i olakša sinu, bilo je da mu prevrne jednu čarapu naopako, kako bi njen sin izabranoj devojci, prevrnuo pamet. Jer, ako joj pamet bude „prevrnuta“, onda će nesumnjivo pristati da se uda!
U Srbiji je nekada svekar budućoj snaji na poklon nosio crvenu jabuku koja je inače simbol ljubavi, plodnosti i prijateljstva. Ukoliko je verenica imala sreće da je prosi bogati mladić, u jabuku su bili zabodeni dukati!
U svakom slučaju, kada bi prosci došli u devojčin dom, ona se nije pokazivala, već je čekala strpljivo u nekoj sobi dok se sve ne utanači. Kada bi se očevi o svemu dogovorili, pozvali bi je. Ona međutim ne bi odmah došla, nego bi poslala proscima prazan tanjir prekriven maramicom. Tada je budući svekar na tanjir stavljao jabuku (sa dukatima). Mlada je potom izlazila i (ukoliko je dala pristanak), ljubila mladoženjinog oca u ruku. Prosce je darivala košuljama, čarapama i peškirima. Tada je na redu bio dogovor o prstenovanju.
Inače, osim mladenaca, glavne ličnosti na svadbi bili su stari svat i kum. Starojko i kum rukovodili su svadbenim obredom i veseljem. Stari svat je uvek bio ugledna ličnost, često maldoženjin ujak. Kum je bio onaj koji je krstio mladoženju, a ukoliko je kum bio previše star ili bolestan, onda bi neko od njegovih sinova preuzeo tu važnu dužnost. Bilo kako bilo, kuma je trebalo poštovati: „Kum na zemlji, a Bog na nebu“ ! Uloga kuma i starog svata bila je da sa sveštenikom venčaju mladence, a potom im krste decu kada dođu na svet. Treća najvažnija ličnost na venčanju bio je mladoženjin brat, odnosno – dever. Njegova dužnost bila je da izvede mladu iz roditeljske kuće pošto se ona svečano obuče za venčanje. Dever je obavezno kupovao mladi venac ili veo, kao i cipele. On je čuvao i uvek stajao prokraj neveste dok je trajala svadba.
Četvrta najvažnija ličnost na venčanju bio je čauš. Čauš je zapravo bio zabavljač: on je zbijao šale, pevao i delio poklone. Na dan svadbe, devojke bi svatove kitile ruzmarinom i bosiljkom. Cilj kićenja bio je da se svadba zaštiti od uroka i demona. Mladoženjiana majka bi kitila kočije peškirima i svatovi bi kretali ka mladinoj kući. Prethodno bi svi dobro doručkovali.
Kada bi stigli u mladinu kuću, opet bi ih čekala bogata trpeza. Dok bi se oni gostili, dever je odlazio po mladu. On je taj koji je morao da plati, kako bi je „otkupio“. Navodno, to su bile pare za venčić, ili duvak koji je trebalo takođe da zaštiti mladu od uroka. Kada bi svatovi bilo kod treće rakije, mlada je u pratnji devera izlazila iz sobe. U crkvu su prvo ulazili mlada i mladoženja zatim kum, stari svet, a tek onda rodbina. Obred je nekada, baš kao i danas počinjao vezivanjem ruku mladenaca. Zatim im je sveštenik na glavu stavljao krune, a kumu i starom svatu davao sveće koje ostaju upaljene sve dok traje obred.
Posle svadbe mladoj su u naručje stavljali nakonjče. Nakonjče je bilo muško dete, koje su svatovi dovodili na konju ispred mladoženjine kuće. Nevesta je trebalo tri puta da poljubi i tri puta digne uvis nakonjče – kako bi rodila mušku decu! Mlada je morala unapred da pripremi pokon za nakonjče: ona bi onda darivala dete, vraćala ga roditeljima i ulazila u kuću sa pogačama pod miškom i bocama vina u ruci. Da bi u kući bilo i za „iće i za piće“!
Ali, tu je čekala svojevrsna prepreka. Na pragu kuće, nevestu je iščekivao mladoženja ispruženih ruku. Ona je tada (suprotno dobro poznatim zapadnim običajima) trebalo da protrči ispod njegove ruke i preskoči prag, tako da je on ne dohvati. Ali kako? Šta je trebalo da znači ovaj deo svadbe? Jasno: da žena treba da se plaši svoga muža! Jer, ako bi je imalo dokačio nevestu rukom (što je naravno bilo neizbežno), to je značilo da će on biti gazda u kući. A prag je devojka morala da izbegne, jer je prag, zbog svoje isturenosti, najsnažnije izložen opasnostima od zlih čini.
Mnogo pre tradicionalnih srpskih brakova, starogrčki filozof Heraklit (535-475 p.n.e) napisao je da su „bračni okovi toliko teški da je potrebno dvoje da bi ih nosili, a ponekad i troje“. Da li je možda zbog toga Heraklit dobio nadimak Mračni?