Ponekad se i neko izrečeno predskazanje i ostvari. Jedno od takvih bilo je i uverenje slavnog američkog pisca naučne fantastike, Filipa K. Dika (1928-1982) koji je svojevremeno napisao da će pesme engleskog kompozitora i lautiste-virtuoza Džona Daulenda (1563-1626) jednoga dana svakako odjekivati celom Amerikom, te da će se o njegove solo pesme otimati i pop pevači. Uostalom, Filip K. Dik je u znak počasti omiljenom kompozitoru, naslov svom najpoznatijem romanu – „Tecite suze moje, reče policajac“ dao prema čuvenoj Daulendovoj pesmi „Flow My Tears“.
Na izvestan način, Filip K. Dik imao je pravo: Daulendove kompozicije, nastale pre više od četiri stotine godina, poklonici popularne muzike slušali su češće od drugih autora iz vremena renesanse. Zašto? Jer ih je ponovo otpevao Sting. Kompakt disk,Pesme iz lavirinta (Songs From The Labyrinth) objavljen krajem 2006. godine u izdanju klasičarske diskografske kuće „Dojče gramofon“ ocenjen je kao jedno od najboljih naslova te godine. Međutim, to i nije najzanimljiviji podatak kada je reč o ovoj istovremeno staroj i novoj muzici: Sting je uz pomoć profesora pevanja vredno vežbao glas kako bi što tačnije dočarao muziku najplodotvornijeg razdoblja u engleskoj umetnosti: elizabetanske epohe. Još jedan podatak: umesto očekivane električne gitare, Stinga je pratila lauta, instrument koji je u vremenu sveopšte buke, zbog svog tihog tona ustupio mesto glasnijim. Lautu je svirao Edin Karamazov, bosanski lautista školovan u Švajcarskoj.
Iako je važio za jednog od najvećih lautista i kompozitora svoga vremena, o Daulendovom životu ne zna se mnogo. Po svoj prilici, rođen je u Londonu 1563. godine, bio je, dakle, savremenik Vilijama Šekspira (1564-1616). Izvesno je da su mu roditelji bili imućni, najverovatnije plemenitog porekla, te da je već kao dečak počeo da izučava sviranje na instrumentu kojem će potom posvetiti čitav život. Kao sedamnaestogodišnjak, već izvanredan svirač, obreo se u Parizu, u službi engleskog ambasadora na francuskom dvoru. To su bile presudne godine za Džona Daulenda, mladog virtuoza. Između ostalog, tada je prešao u katoličanstvo. Ova odluka koštala ga je karijere u protestantskoj Engleskoj.
Naime, na dvoru kraljice Elizabete Prve (1533-1603), najbolji lautista nikada nije dobio službu, što je nesumnjivo bila njegova najveća želja. Nikakvi uspesi van granica Engleske, nisu mu značili koliko jedno kratko nastupanje pred kraljicom-devicom 1592. godine. Iako je Elizabeta dobro znala ko je zapravo najbolji i najomiljeniji muzičar u njenom kraljevstvu, ona ipak nije želela Daulendu da oprosti neposlušnost – prelazak u katoličanstvo.
U to vreme, najsposobniji i najpoznatiji muzičari dobijali su posao na dvorovima kraljeva i vlastele i ostajali u njihovoj službi kao privilegovani umetnici. Ne mogavši da dopre do engleskog dvora, Džon Daulend je 1594. godine napustio Englesku. Bio je ogorčen. Odlučio je da prihvati poziv Hajnriha Juliusa, vojvode od Brunsvika. Tokom putovanja kroz Nemačku, Italiju, a kasnije i Dansku, do njega su iz Engleske stizale optužbe da je izdajnik, ne samo zbog vere, već i zato što kao muzičar nastupa na stranim dvorovima. Neprijatna situacija. A posebno jer je Daulend bio savremenik ser Frensisa Volsingema, velikog dvorskog majstora špijunaže pod kojim je svaka, pa i najmanja pretnja monarhiji bila surovo kažnjavana. U takvoj atmosferi, razumljivo je da se i Daulend s razlogom osećao uplašenim, što se najbolje vidi iz mnogobrojnih pisama koje je iz inostranstvu upućivao ser Robertu Sesilu, sekretaru kraljice Elizabete, možda i najmoćnijem čoveku kraljevstva. Uplašen, lautista je bez sumnje osećao osećao potrebu da objasni i opravda svoje odsustvo iz zemlje. U pismu ser Robertu Sesilu Daulend, između ostalog, kaže:
„Kada sam došao vojvodi od Brunsvika, on me je ljubazno primio i poklonio mi raskošan zlatni lanac… odelo od somota i satena sa zlatnom čipkom za … obećavši mi, ukoliko mu budem služio, da će me nagraditi kao pravog princa…“ Opravdanje nije uvaženo.
Prva zbirka pesama The First Booke of Songes or Ayres Džona Daulenda objavljena je 1597. godine. Doživela je veliku popularnost. Bila je to najčešće štampana muzička zbirka u Engleskoj toga vremena! Recimo i par reči o prirodi Daulendove muzike. Njena glavna odlika je introspekcija i setno, melanholicno raspoloženje. To svakako nije bilo sasvim u duhu vremena u kojem je živeo. Semper Dowland, semper dolens (Zauvek Daulend, zauvek bolan) kako glasi naziv jedne kompozicije za lautu, bio je njegov muzički moto. Ipak, neodoljiva privlačnost Daulendove muzike krije se u katarzi koju donosi kroz gotovo ljupko izraženu tugu i strah od smrti. Uostalom, jedna od najčešće izvođenih Daulendovih kompozicija za lautu upravo je Melancholly Galliard (Melanholična galjarda).
Iako nije predstavljala veličanstvenu sliku elizabetanske Engleske, izrazito lična, prisna, duboko kontemplativna muzika Džona Daulenda još tokom njegovog života stekla je veliki broj poklonika u celoj Evropi. Koncerti pred venecijanskim duždem i firentinskim vojvodama, bili su pravi muzički događaji o kojima se naširoko pisalo, poput današnjih gostovanja najslavnijih muzičara.
Godine 1612. Daulend je najzad stupio na engleski dvor, kao lični lautista kralja Džejmsa I. Kraljica Elizabeta umrla je čak devet godina ranije. Želja mu se najzad ispunila. Prekasno? Da li je bio najzad srećan? Nikada nećemo saznati. Preminuo je u Londonu, 1623. godine.