Pre nego što je počeo da se bavi režijom, francuski reditelj Fransoa Trifo (1932-1984), filmom se bavio teorijski. Bio je filmski kritičar tada avangardnog časopisa „Cahier du Cinema“ (Filmske sveske) i tvorac autorske kritike, odnosno, autorskog pristupa teoriji filma. Dakle, kao kritičar, u zimu 1955. godine (četiri godine pre nego to će snimiti svoj prvi film „400 udaraca“) uputio se u francuski grad Žoanvil.
Trebalo bi imati u vidu da je Trifo tada imao dvadeset tri godine. Dakle, bio je vrlo mlad. U društvu dve godine starijeg reditelja Kloda Šabrola koji mu je bio neka vrsta pomoćnika, krenuo je na sastanak sa umetnikom kome se divio. Bio je to Alfred Hičkok (1899-1980).
Čuveni britanski reditelj u Žoanvilu je dovršavao sinhronizaciju filma Drž’te lopova koji je sniman na Azurnoj obali. Divljenje i starhopoštovanje na stranu, cilj posete bio je intervju za već pomenuti filmski časopis. Možemo da zamislimo koliko su mladići bili uzbuđeni što će se sresti sa čuvenim Hičom. Trifo i Šabrol za tu priliku pozajmili su magnetofon. Želeli su da snime svaku reč svog rediteljskog idola. U knjizi o Hičkoku, zapravo zbirci intervjua sa Alfredom Hičkokom, Trifo je kasnije zabeležio i taj događaj:
„U studiju u kojem je radio Hičkok bilo je mračno. Na ekranu je neprestano prolazila ista scena iz filma u kojoj Keri Grant i Brižit Ober upravljaju gliserom. Šabrol i ja se u mraku predstavljamo Alfredu Hičkoku koji nas moli da ga sačekamo u baru studija, s druge strane dvorišta. Izlazimo zasenjeni dnevnom svetlošću, komentarišući s oduševljenjem istinski luckaste Hičkokove slike koje smo upravo imali čast prvi put da vidimo. Upućujemo se prema baru koji se nalazio petnaestak metara ispred nas. Ne opažajuči ivičnjak velikog zamrznutog bazena, prekoraćujemo ga jer je iste sive boje kao i pločnik dvorišta. Led odmah puca i mi se nalazimo u vodi, izbezumljeni. Pitam Šabrola: ’A magnetofon?’ On polako diže levu ruku i izvlači iz vode potpuno mokar aparat…“
Šteta je već bila učinjena. Pozajmljeni magnetofon – neupotrebljiv. Mladi umetnici jedva su se nekako iskobeljali iz zaleđenog bazena. Potražili su pomoć od garderoberke koja je, saznavši, da su novinari, a ne glumci, s gnušanjem odbila da im pomogne. Drhteći, mokri do gole kože, sačekali su Hičkoka u kafeu. Kao što se može pretpostaviti, Hičkok nije mogao da sakrije osmeh na licu kada ih je video. Ipak, predložio je predusretljivo da se nađu iste večeri. Intervju je srećno obavljen.
Kada se sledeće godine ponovo našao u Francuskoj, odnosno u Parizu, iako su ga mnogi drugi novinari opsedali, Hičkok je ipak sam potražio Trifoa i Šabrola. Srdačno ih pozdravivši, rekao im je:
„Gospodo, znajte da mislim na vas dvojicu svaki put kada vidim dve kockice leda koje se sudaraju u čaši viskija!“ U razgovoru povodom filma Drž’te lova (To Catch a Thief), Hičkok je Trifou između ostalog objasnio svoje viđenje filmske junakinje. Naime, još pre 1955. godine, Hičkok je izjavljivao da ga je Grejs Keli zanimala kao glumica jer je njena seksualnost bila „posredna“.
„Kada se na ekranu bavim pitanjem seksa, ne zaboravljam da je tu napetost najvažnija. Ako je seks suviše drečeći, suviše očigledan, tu nema napetosti. To mi nalaže izbor plavih suzdržanih plavuša: Tražli smo svetske žene, prave dame koje postaju bludnice u spavaćim sobama. Sirota Merilin Monro, njena seksualnost je istaknuta u svakom delu njene pojave, kao i kod Brižit Bardo. To nije baš otmeno. Pogledajte početak filma Drž’te lopova. Snimao sam Grejs Keli ravnodušnu, hladnu. Prikazujem je najčešće iz profila, klasičnog izgleda, veoma lepu i ledenu. Ali, kad kruži hotelskim hodnicima i kad je Keri Grant prati do vrata njene sobe, šta ona radi? Ona neočekivano i nedvosmisleno zaranja svoje usne u njegove!“
Zanimljivo je da je glumica Džesi Rojs Lendis koja u filmu Drž’te lopova igra buduću taštu bivšeg otmenog pljačkaša Mačka (Keri Grant), igrala njegovu majku u jednom drugom Hičkokovom filmu: Sever’severozapad. A Bila je tek sedam godina starija od slavnog glumca! Inače, Drž’te lopva bio je poslednji film ledeno-vatrene plavuše Grejs Keli (1929-1982). Na snimanju je upoznala princa Renijea i ubrzo postala princeza od Monaka. Hičkok je teško podneo činjenucu da njegova omiljena glumica više neće igrati na filmu. Molio je da odigra glavnu žensku ulogu u filmu Marni 1964. godine. Princeza je smatrala da građani kneževine Monako ne bi s odobravanjem prihvatili njeno ponovno pojavljivanje na filmu. Možda je i pogrešila.