Ovo je kratka priča o Arturu Rubinštajnu verovatno najslavnijem pijanisti dvadesetog veka, umetniku poljsko-jevrejskog porekla. Rođen je u Lođu 1887. godine. Vrlo brzo, otkrivena je njegova neverovatna muzička obdarenost: Arturova sviračka tehnika bila je zaista jedinstvena. Počeo je da nastupa još kao dečak, a prestao da održava koncerte u osamdeset osmoj godini. Pre svega, njegovo sviranje delovalo je potpuno prirodno. Nonšalantno, na izvestan način.
Iako su se time svakako mnogi bavili, muzički kritičari ipak nisu uspeli u potpunosti da objasne tajnu Rubinštajnovog savršeno kristalnog, ali istovremeno zaobljenog i punog tona. Ovo je takođe priča i o Stanislavu Vinaveru (1891-1955), našem teško nadmašivom eruditi, pesniku, vrhunskom prevodiocu, esejisti, književnom i muzičkom kritičaru i diplomati. Šta je sve on uspeo da sazna, napiše i prevede… I kako! U svakom slučaju, pomenuti čuveni pijanista i Vinaver imali su prilike da se sretnu prilikom Rubinštajnovih gostovanja u Beogradu 1927. godine.
Književnik je čekao pijanistu u našoj prestonici: kao kritičar i novinar. Kako saznajemo iz zbirke članaka, kritika i eseja Muzički krasnopis, (izvanredno izdanje Službenog glasnika iz 2015), Rubinštajn i Vinaver, ugodno su ćaskali jednog februarskog popodneva 1927. godine u beogradskom hotelu Ekscelzior. Vinaver je zapazio da je virtuoz vrlo pristupačan i skroman čovek, te da ga druženja sa kraljevima, premijerima i najslavnijim umetnicima nimalo nisu promenila. Tom prilikom, saopštio je svoj iznenađujući stav. Takoreći tajnu:
„Ja ne radim, ne vežbam“, priznao je beogradskom kritičaru i novinaru Rubinštajn. „Prođu dani da ne dođem do klavira osim što dajem koncerte. Ja se i ne ženim, jer kada bih se oženio, postao bih familijaran sa ženom, i ona bi se lišila svake draži za mene. Veliki virtuozi isuviše poznaju svoj repertoar, zato kod njih nema više neposrednog dodira sa muzikom.“
)
Zaista, Artur Rubinštajn nije bio strastven samo na koncertnom podijumu, već i u životu uopšte. U mladosti se upustio u čitav niz ljubavnih pustolovina. Uprkos onome što je rekao Stanislavu Vinaveru, ipak se oženio Nelom, kćerkom poljskog kompozitora Emila Mlinarskog. Arturu je tada bilo četrdeset pet godina, a Neli dvostruko manje. Dobili su četvoro dece i podigli kuće u Parizu i na Beverli Hilsu. Ruku na srce, posle izvesnog broja godina, Nela je počela da mu „ide na živce“. I on njoj. Navršio je osamdeset tri godine kada je upoznao Engleskinju Anabel Vajtstoun, muzičkog menadžera. Ona je imala dvadeset tri godine. Dakle, šest decenija manje. Buknula je ljubav. Sa Anabel je ostao u vezi do kraja svog dugog i plodotvornog života, koji je okončan u Arturovoj poznoj starosti, 1982. godine. Anabel, danas srećno udata žena, tvrdi kako i dalje ima utisak da Artur Rubinštajn, poput nekog anđela upravlja njenim životom, brinući da ona bude srećna.
Ali, tu je i druga tema, drugo zagledavanje Artura Rubinštajna u budućnost. Stanislav Vinaver je i to zabeležio:
Priča mi o svojoj ljubavi za Poljsku, koju voli polazeći od Šopena. Govori o svojoj simpatiji za našu zemlju čijeg je velikog Meštrovića u svoje vreme upoznao sa londonskim svojim prijateljima. U godini 1915. učestvovo je Rubinštajn na mnogo koncerata u čast herojske i patničke Srbije.
– A sada ste tako veliki – kaže on – tako veliki! I razvijate se silno. I imate publiku koja oseća muziku. Odmah sam došao u dodir sa njom. Proričem vam veliku umetničku budućnost…
)
Dva dana docnije, Stanislav Vinaver je objavio osvrt na koncert Artura Rubinštajna u Luksoru. Kritičar je bio ushićen, a članak prepun hvale. Napisao je da pijanista muziku (Stravinski, Prokofjev, De Falja, Ravel) dožiljava „demonično“, da „prodire u srž muzičke sadržine“, „da zrači“, da „božanstveno doživljava modernu muziku“… Zaključio je kako u „savršeno čistom doživljaju zapravo nema mesta za osvrte, ni osećajne, ni intelektualne“.
Možda je i Vinaver u izvesnoj meri bio i pod utiskom Rubinštajnovih egzaltiranih poruka izrečenih u Beogradu. Da li zaista nije vežbao? Nije želeo da se do kraja zbliži sa nekom ženom? Da li je mislio da nas ovde čeka velika umetnička budućnost? Da se silno razvijamo?
Treba li uopšte verovati umetnicima kada, iz ovih ili onih razloga, pokušavaju da na sebi nesvojstven način tumače zbivanja u stvarnosti? Bolje neka se drže svoje umetnosti! Zato, poslušajmo ponovo neke nezaboravne snimke Artura Rubinštajna, oženjenog zavodnika koji nam je pre devedeset godina prorekao blistavu budućnost. Možemo se s osmehom setiti njegovih sačuvanih uveravanja i komplimenata dok uživamo u muzici.