Za stare Grke, razvod je predstavljao mogućnost da istupe iz nepodnošljivog braka. Neko vreme, to su mogli da učine i Rimljani. Zatim je hrišćanstvo sve promenilo. Brak je postao jedna od svetih tajni, dakle – neraskidiva veza između dvoje ljudi koji su se jedno drugom obećali i zakleli na vernost i zajedništvo.
Istini za volju, veza je u retkim slučajevima mogla da bude raskinuta, ukoliko bi se umilostivile najviše crkvene vlasti, ili sam poglavar zapadne crkve – papa. Ovakav sticaj oklonosti, na žalost, navodio je izvestan broj predstavnika plemstva i vladarskih dinastija da pribegavaju surovim prečicama samo da bi se oslobodili supružnika.
Da sve bude još čudnije, najčešće su u tim nemilosrdnim poslovima značajnu ulogu odigrali upravo crkveni velikodostojnici. Istakao se papa Aleksandar VI, odnosno Rodrigo Bordžija. On je uz pomoć političkih brakova nametnutih rođenoj deci, držao čvrsto vladarske i crkvene uzde u svojim rukama. Lukreciji Bordžiji (1480-1519) nametnuo je tri muža. Dvojica su nesrećno okončala život. Da bi poništio prvi brak sa Đovanijem-Marijom Sforcom, papa ga je optužio da je impotentan, odnosno, da brak nije „konzumiran”. Kada je Đovani to saznao, razbesneo se. Ponuđeno mu je da dokaže da li je papa u pravu, ni manje ni više nego – pred svedocima. Đovani je smatrao takvu ponudu nedostojnom jednog plemića, te je potpisao da nije ispunio bračnu dužnost. Da bi se rešili dosadnog ljubavnika, zbog kojeg je Lukrecija ostala u drugom stanju, ali i drugog muža, Alfonsa Aragonskog (u koga je Lukrecija inače bila zaista zaljubljena, što je pravo čudo), pobrinuo se njen brat Čezare Bordžija. Sredio je da obojica budu ubijeni. Nije bilo lako biti zet Bordžije. Tek je treći muž lepe Lukrecije – Alfonso d’ Este – uspeo da nadživi suprugu.
Neplodnost je odigrala važnu ulogu u razvrgavanju plemićkih brakova. Enriko od Navare (1553-1610), u nameri da se oslobodi razuzdane Margarete od Valoa, poslužio se upravo tim razlogom. Ugovorio je novu svadbu sa Marijom de Mediči. Margareta od Valoa i Enriko od Navare, živeli su zapravo godinama potpuno odvojeno. Stoga i ne čudi što je Margerita bila presrećna zbog razvoda, te se usredsredila na pregovore. Pregovarala je šest godina i uspela da dobije sve što je poželela. Od dvorca do novca!
Nije svim raspuštenicama išlo sve tako glatko kao Margareti. Neke su ostajale u manastiru. Kao Jevdokija (1669-1731) kojoj je toplo preporučeno da stupi u manastir. Taj brižni savet dao joj je njen zakoniti muž, car Petar I (1672-1725) koji se u međuvremenu zaljubio u dvorsku damu Anu Mons. Carica se opirala zamisli da ostatak života provede u manastiru, ali, shvativši da nema kud, ipak se skrila iza manastirskih zidina.
Nije prošlo mnogo, na tom istom ruskom dvoru, žena se lišila prisustva svoga supruga – vladara. Bila je to Katarina II, odnosno – Katarina Velika. Umorna od ludosti supruga Petra III, organizovala je zaveru. Car je uhapšen. Potom i ubijen. Mudra Katarina nije se više udavala i nastavila je da vlada.
Mnogo godina ranije, vizantijska carica Zoja (978-1050) pokušavala je sama da reši svoje bračne problema kako je znala i umela. Ona je odstranjivala muževe iz svoga života, a onda menjala i umetnička dela na kojima su bili prikazivani! To se dogodilo i sa mozaikom u nekadašnjoj crkvi Sveta Sofija u Konstantinopolju. Mozaik je naručio Zojin prvi suprug, Roman Agrir. Međutim, Roman je imao brojne ljubavnice. Zoja to nije mogla ni da dopusti, a kamoli oprosti. Kada je u inat i sama našla ljubavnika, usmrtila je muža. Zatim se venčala sa pomenutim ljubavnikom Mihailom IV Paflagoncem (1010-1041). Iste večeri kada je održan obred venčanja, Mihailov lik zamenio je na mozaiku lik prvog Zojinog muža Romana. Nastavak je bio sličan. Kada je i Mihailo umro, mozaik je pretrpeo još jednu promenu. Jer, Zoja se udala treći put za Konstantina Monomaha. Njegov lik se i danas može videti u Aja Sofiji.
Sve to nije ništa u odnosu na krvave bračne zavrzlame engleskog kralja Henrija VIII (1491-1547) o kojima se mnogo toga zna. Želja da dobije muškog naslednika koštala ga je šest venčanja. Henri je stoga prekinuo veze sa Vatikanom i Rimom, te Zakonom o supremaciji 1534. godine preoglasio se za vrhovnog vladara engleske crkve. Tako je engleska crkva svrstana u protestantsku, kasnije anglikansku. Henrijeva kćerka, kraljica Elizabeta I (1533-1603), kćerka Ane Bolene, rešila je bračne nevolje kratko i jasno: nikada se nije udala. Henrijevo sumanuto ponašanje objašnjeno je pre nekoliko godina kada se ispostavilo da je patio od retke bolesti – Maklaudovog sindroma. Reč je o genetskom poremećaju koji zahvata mozak, periferne nerve, krv, mišiće i srce…
Nisu svi vladari i plemići postajali okrutni kada bi prestali da vole svoje zakonite supružnike. Najrasprostranjeniji vid olakšavanja bračnih muka bila je preljuba. Katerina Mediči (1519-1589), kraljica Francuske, čitavog svog bračnog života podnosila je muževljevu ljubavnicu Dijanu od Poatjea koja je Anriju II bila ne samo druga žena, već i savetnica. Bila je osamnaest godina starija od vladara, ali, istovremeno njemu najprivlačnija.
Brakovi, a posebno među plemstvom, su bili ugovarani. U retkim slučajevima su uspevali. Ljubav se onda tražila van okvira zajednice sklopljene pred oltarom. I preljube su imale i drugačije posledice. Nekada tragične. Setimo se samo besnog Đezualda od Venoze, plemića i kompozitora koji se na najsuroviji način osvetio nevernoj ženi i njenom ljubavniku. Bilo je i lepših posledica. Neretko je bilo teško utvrditi da li je neko dete bračno ili vanbračno. Zaista, dete je za mnoge bivalo sećanje na zabranjenu ljubav. I? Da li da pomenemo i neke naše vladare? Na primer, kralja Milana Obrenovića i kraljicu Nataliju? Ili bolje da pogledamo kako filmski papa, rođen u mašti Paola Sorentina rešava bračne nevolje, onakve kakve bi se danas mogle dogoditi?