Jedna pripovetka iz zbirke „Toni Pagoda i njegovi prijatelji“ italijanskog filmskog reditelja i pisca Paola Sorentina, na duhovit, tačnije, urnebesno smešan način, sažima stanje u svetskoj politici. Tačnije rečeno, mentalno stanje političara, vlastodržaca potpuno različitog stila, ali ujedinjenih neočekivanim opsesijama.
Izmaštani junaci Sorentinove priče su detinjasti (blago rečeno) neodgovorni italijanski politički moćnik i niko drugi do Kim Džong-il (1941/42-2011), nekadašnji vladar Severne Koreje. Njihov izmišljeni susret čitaoca će zasmejati do suza. Zaista, možda je to jedini način da običan čovek podnese većinu političara: da im se smeje. Kao osobama koje pate od teške bolesti – neumljivog kompleksa precenjivanja sebe samog (da ne kažemo da je to uobičajeni kompleks više vrednosti). Jer, kako je napisao Čarli Čaplin, „diktatori nastoje da sebe oslobađaju u svakom smislu, ali istovremeno porobljavaju druge ljude.“
Dakle, nekoliko reči o pojedinim vlastodršcima iz istorije i njihovim bolesnim hirovima. Spisku najekscentričnijih beskrupuloznih diktatora, svakako pripada bračni par Čaušesku koji su vladali Rumunijom od 1967. do 1989. godine. Elena Čaušesku (1919-1989) bila je krajnje neobrazovana, takoreći nepismena. Međutim, sticajem okolnosti, uspela je da dobavi fakultetsku diplomu. A njena strast bila je – hemija! Lako je došla i do naučnih radova čiji je navodno bila autor, a da ni naslov nije uspevala tačno da izgovori. Mogli bismo se kladiti da je posle kraćeg vremena i sama poverovala da ih je napisala.
Vratimo se Sorentinovom junaku Kim Džong-ilu. Nepoznatim stazama svoga uma, on je došao do uverenja da poseduje magične moći. Smatrao je da svojim bićem lako utiče i na klimu. Potpuno uveren u sopstveno sveznanje, pisao je dela najrazličitije prirode, a sadržaji su obuhvatali nespojive teme. Film je ipak bila njegova najveća strast. Naposletku je kidnapovao južnokorejskog producenta i režisera Šim Sang-oka (1926-2006), terajućiu ga da snimi rimejk Godzile.
Na pomen imena Žana-Bedela Bokase (1926-2006), predsednika Centralnoafričke Republike i cara, mnogima se diže kosa na glavi od straha. Nadahnut Napoleonovim krunisanjem, proglasio je sebe za cara 1977. godine. Čini se da je Napoleon omiljena ličnost za one koji zamišljaju da su neko drugi. Dakle, car Bokasa, čovek sa sedamnaest žena, za tu priliku pozvao je pet hiljada gostiju. Svi podanici, odnosno sluge, bili su prisiljeni da se obuku u devetnaestovekovne odore. Novopečeni car nosio je velelepno ruho: plašt od crvenog pliša i krunu prepunu dijamanata. Planirao je da ga kruniše papa, međutim, taj deo plana je propao. No, uprkos papinom izostanku, stekao se utrisak da niko nije primećivao ništa neobično u svemu tome.
)
Ima toliko toga surovog u ponašanju vlastodržaca i kada ne posežu za svečanim obredima. Josif Visarionovič Džugašvili (1878-1953), drug Staljin, jedan od najstrašnijih diktatora koje pamti istorija, razvio je sopstvenu psihološko-detektivsku metodu uz pomoć koje je mučki terao ljude u smrt. U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka, (pre)često je pozivao na razgovor funkcionere i partijske rukovodioce sa kojima je blisko sarađivao. Razlog zbog kojih ih je prozivao, bilo je neutaživo nepoverenje. Čim bi ušli u Staljinov kabinet, počinjao bi da im pilji u oči. Nije izgovarao nijednu jedinu reč. Onaj ko ne bi izdržao iscrpljujuće dug Staljinov pogled, bio bi streljan. Zašto? Po Staljinovoj slutnji, taj je sigurno nešto krio. Ili nije verovao u njegovu ideju!
Kineski komunistički vođa Mao Cedung (1883-1976), nemilosrdni tiranin, odgovoran za smrt miiliona ljudi, opisan je u brojnim biografijama i kao privatno lice. Na primer, taj privatni Mao nije imao nikakve ljubavne veze sa svojom ženom, već su mu, užitka radi, redovno dovodili sasvim mlade devojke. Uprkos tom donžuanskom ponašanju, prezirao je kupanje i održavanje higijene. Nedeljama nije presvlačio kućnu haljinu. Zube nije prao dok naposletku ne bi postali – zeleni. Imao je razlog za to. Ni tigar ne pere zube!
)
Benito Musolini (1883-1945), italijanski fašistički vođa i diktator, obožavao je muziku i film. Tvrdio je da čita bar sedamdeset knjiga godišnje, a i sam je bio neostvareni pisac. Sujeveran preko svake mere, nije podnosio cigarete i – kišobrane. Kišobran je smatrao „alatkom buržoazije i papinih ratnika“!
Kada gledamo snimke Adolfa Hitlera (1889-1945), dokumentarne filmove koji prikazuju stradanja iz Drugog svetskog rata, ne bi nam svakako palo na pamet da je taj jezivi vlastodržac veliku pažnju posvećivao okultnom „magijskom seksu“, još jednom obliku bolesnog ponašanja. Uostalom, lekari su potvrdili da se Hitler podvrgavao kurama testosterona ne bi li poboljšao svoju vitalnost. Jasno, dok su milioni umirali po njegovoj odluci. Odvratno. Zato ovde završavamo. Jer, primerima nikad kraja.