Beogradski duh – Rad Slavka Krunića
Stiče se utisak da je malo šta izvesno u današnjem svetu. I masovne smrti često se ukazuju kao slučajni proizvod mešavine gluposti i zla. Pa ipak, svest o tome da će smrt pre ili kasnije doći, razlikuje čoveka od ostalh bića. Doduše, razmišljanja o pragu koji valja da prekoračimo kako bismo ušli u razdoblje večnog snevanja, razlikuju se prilično. Potreba za poricanjem tog neodložnog puta, gubi se u tmini vremena. Kao i nada da će se bar neko sa te staze vratiti. Ali ako za to bude postojao i najmanji nagoveštaj – ma koliko bismo voleli da vidimo dokaz naših čežnji, čovek će se uplašiti. Najstariji sačuvani dokaz sahranjivanja potiče iz pećine Shul u današnjem Izraelu: uz lovca, položen je i vepar, kao prinesena žrtva. Možda je on bio svojevrsni pratilac do drugog sveta. Bilo je to pre devedeset hiljada godina. Crteži novijeg datuma, stari dvadesetak milenijuma, prikazuju takođe putovanja, često kao u transu, do sveta duhova. Tokom tog puta ljudska duša, u vidu ptice napušta telo. Već je bila itekako izvesna podela na svet živih i svet duhova. Za stare Egipćane, život posle smrti bio je takoreći notorna činjenica. Sudbonosnim odlaskom bavi se i čuvena Egipatska knjiga mrtvih. Da li je bilo mogućno kupiti kartu za povratak? Time su se bavili od davnina nekromanti, odnosno nekromantija, koja porazumeva oživljavanje mrtvih, prizivanje duhova umrlih kako bi se od njih doznao odgovor na neko važno pitanje. Isto označava i pojam psihomantije. Jedan od tragova psihomantije vodi do Biblije. Naime, iako Tora nekromantiju zabranjuje, na zahtev cara Saula, veštica iz Endore priziva duh proroka Samuela kako bi car od njega zatražio savet. Tačnije, saznao šta će se dogoditi u budućnosti. O Homeru i ponašanju žitelja Hada da i ne govorimo. Skandinavska paganska verovanja prepuna su priča o duhovima.
Nekromantiju je vera starih Grka takođe osuđivala, te Platon u Republici govori o tome da takva „delatnost“ svakako podrazumeva prevaru i ukazuje na loše posledice. Pored ostalog, smatrali su da mrtvi preziru da im se dosađuje dok se odmaraju. S druge strane, jedan od ciljeva obreda sahranjivanja bio je upravo da zabrani mrtvima da se vraćaju i uznemiravaju žive. U starom Rimu zakon Dvanaest Tablica zabranjivao je čak i sahranjivanje u okviru gradskih zidina, već isključivo izvan njih, na prilaznim putevima. Što je sigurno, sigurno je. Iako su se u srednjem veku mrtvi vratili u gradove, doduše u okvire crkvenih i manastirskih dvorišta, strah od duhova postajao je sve jači i jači. U stvari, upravo to je bilo zlatno razdoblje za duhove. Ko su bili ti koji su se u srednjem veku vraćali iz sveta mrtvih? Kao što je poznato, uglavnom oni koji su sa ovoga sveta otišli na neki mučan naičn. Crkva je takve priče i opise „događaja“ gurnula u stranu, u „đavolski sektor“. Nije bilo propušteno da se istakne kako je crkva tu upravo jedini mogući posrednik. Različiti obredi podsticali su duhove da se vrate tamo gde treba da budu – u večni mir. Od 13. veka postojalo je i – Čistilište. No, koliko god da je vera bila jaka, čovek se teško mirio s pomišlju da bi duša i telo mogli potpuno da se razdvoje. Intelektualce i umetnike u devetnaestom veku ponovo je obuzela stara strast: druženje sa duhovima. Međutim, ta strast razlikovala se od one srednjovekovne po tome što su duhovima pristupali u skladu sa vremenom u kojem su živeli, pokušavajući empirijski da dokažu njihovo postojanje. Tako smo došli do spiritističkih seansi, kao ovaploćenja spiritizma, verovanja u duhove. Spiritizam se posebno rasplamsao u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama. Ogroman je broj onih koji su se trudili da na delu, praktično, dokažu postojanje duhova. Jasno, među njima neki su bili popularniji od drugih. Na primer, Njujorčanke, sestre Foks, stekle su slavu 1848. godine jer su tvrdile kako su stupile u vezu sa duhovima stanara svoje zgrade. Dokazale su to više puta. Motiv ukletih bivših stanara poznat je svim poklonicima horor filmova.
Uprkos uspehu (podaci govore da je 1852. godine u SAD bilo više od dva miiona spiritista!), kao i činjenici da su medijumi posećivali predstavnike visoke kulture i naučnog sveta, leteći stolovi i prikaze, naposletku bi se nepogrešivo pokazali kao prevara. Nekada bi i sami priređivači seansi prizivanja duhova potvrđivali kako su osmislili prevaru. Ukoliko ste poverovali da će i to smanjiti verovanje u duhove, to se nije dogodilo. U istom razdoblju počela je i potraga za ljudskom dušom, ali u njenom materijalnom obliku. Doduše, ni to nisu bili, pionirski, odnosno, nečuveni poduhvati. Još je aleksandrijski lekar Herofilus u 3. veka nove era pokušavao da je nađe, pretražujući tela leševa. Rene Dekart je pronašao. Bila je veličine graška. Podrazumeva se da se istog posla poduhvatio i Leonardo. Ali prvi koji je izmerio težinu duše bio je lekar iz Masačusetsa po imenu Dankan Makdugal. Dogodilo se to 1901. godine. Postupak je bio jasan: merio je čoveka u trenutku umiranja i odmah posle. Ukratko, od poslednjeg uzdaha čovek oslabi 21 gram, tvrdio je Mekdugal. Ispitivanje je nastavio sa psima. Oni pak nisu slabili. Iz toga je proistekao zaključak da psi (životinje) nemaju dušu. U međuvremenu, na nekromantiju je počelo da se gleda kao na sektu. Novija istraživanja koja se tiču duhova i pojave prikaza pokazuju nešto što je takođe već bilo poznato. Na primer, grupa britanskih naučnika okupljenih oko
profesora Ričarda Vajzmana, ustanovila je vezu između pojava prikaza (duhova) i promene magnetskog polja. Oglede su izveli u najpoznatijim mestima u Engleskoj i Škotskoj, dvorcima i palatama gde se duhovi navodno redovno pojavljuju već stotinama godina. Elektromagnetska polja predstavljaju plodno tlo za proučavanje veze sa onima koji su prešli s druge strane. Naime, promenom i primenom elektromagnetskih polja kod ljudi je mogućno izazvati fizičke i metafizičke senzacije, vizije, priviđenja. Da li se ljudi takvih doživljaja plaše? Strah je moćno osećanje, ponekad snažnije od ljubavi, od težnje za slobodom. Često, i veoma privlačan.
I tako skeleti ogrnuti svilenim plaštovima lete kroz zidove i vekove, izazivaju šumove i odjeke, tužno pevaju i sviraju drevne instrumente, pokazujući nam da smo skloni da se plašimo raznih stvari, a pre svega smrti. Tek ponekad, drugo snažno osećanje može da pobedi strah od smrti i duhova. To je ljubav. Odatle dolaze priče kojima su privrženici spiritizma (a i mnogi drugi) veoma skloni. Kunu se da su stupili u vezu upravo sa voljenom osobom koju su izgubili. Ljubav kao savršeni radar za pronalaženje duhova! Kakva neiscrpna tema za pisce i filmske režisere, izdavače i producente. Trljaju ruke, ne i bez razloga.
