Plavuša – rad Slavka Krunića
Teško je odgovoriti gde su smišljeni prvi vicevi. Isak Asimov, američki pisac naučne fantastike, svojevremeno je napisao da su nam viceve u glavu usadili vanzemaljci tokom svojih kosmičkih istraživanja o dejstvu humora. Ali evo i vica iz drevne prošlosti. Događa se u salonu kod berberina. Brica kaže: „Kako biste voleli da vas ošišam?“ „U tišini!“, odgovara mušterija.
Ovaj vic potiče iz do sada najstarije pronađene zbirke kratkih smešnih priča. Reč je o knjizi pod nazivom „Philogelos“, odnosno, „Ljubitelj smeha“, grčkom spisu koji potiče iz 4. veka nove ere. U zbirci je zabeleženo 265 viceva. Zanimljivo je da i današnjem čitaocu ova knjiga ne bi delovala nimalo zastarelo: očigledno je da je Grcima bilo smešno ono što je i nama. Vicevi su i tada bili kratki, sa razrešenjem u poslednjoj rečenici, a likovi poznati: pijanice, glupanderi, preverani muževi, škrtice i tako dalje.
Pre nego to će ostati zapisani, vicevi su se i nekada usmeno prenosili. Za vreme gozbi i svečanosti u čast proleća, u 6. veku pre nove ere, ulični glumci su zabavljali prolaznike smešnim pričama, obavezno noseći na glavi neobične maske. Smeh i veselje bili su neka vrsta obaveze svih onih koji su prisustvovali svečanostima u čast boga Dionizija. Međutim, nisu samo stari Grci i Rimljani negovali tu posebnu veštinu prepričavanja smešnih dosetki. Božanski obešenjak, jedan je od najpoznatijih likova iz mitologije američkih starosedelaca. Svojom dovitljivoću on pomaže da ljudi nekako stupe u vezu sa bogovima i tako doprinesu opštem napretku čovečanstva.
Dok je za Grke smeh često imao jasnu erotsku crtu, u nekim drugim kulturama, bio je svetinja. Osnivač persijke religije, Zaratustra, prema legendi, bio je jedini čovek koji je došao na svet smejući se. Ne samo smeh, već i svetlost, odnosno sunce, bili su u središtu Zaratustrinog kulta. A jedno od bitnih obeležja Zaratustrinog učenja predstavljalo je ozdravljenje duha, odnosno protivljenje nihilističkim idejama. Ali ni hrišćanska doktrina nekada nije imala ništa protiv smeha. Međutim, početkom 17. veka, smešne priče izbačene su iz obreda zapadne crkve.
Bilo kako bilo, vicevi su uvek nekako izmicali cenuzuri, bez obzira sa koje strane da je dolazila. Značajan udeo imala je i arapska kultura koja je takođe negovala viceve koji su probijali put prema zapadu. Smatra se da je i slavni „Dekameron“ Đovanija Bokača, zbirka priča iz 1351. godine, u stvari sadrži ne mali broj prepričanih viceva. Papin sekretar Pođo Bračolini, 1451. godine objavio je zbirku od 273 vica koja je sakupio za vreme svojih putovanja po Evropi. Što je najzanimljivije, Pođovi vicevi bili su vrlo zajedljivi i uglavnom su ismevali slabosti tadašnjih duhovnih poslenika. Da li je Vatikan zabranio ovu knjigu? Nije! Pođo je bio dovoljno lukav i viceve napisao na latinskom, sasvim ispravno uveren da latinskim dobro vlada samo mali broj veoma obrazovanih ljudi. Te da se oni svakako neće uvrediti. I nisu se uvredili!
I genijalni umetnik i naučnik Leonardo da Vinči, pored svega što je u životu uspevao da uradi, zapisivao je i viceve. Smatrao je da oni razgaljuju srca njegovih mecena i čine ga duhovitim u društvu. U doba renesanse vicevi su se mogli čuti po ulicama: kazivanje su pratili zvuci laute, rebeke ili nekog drugog instrumenta, a ponekad su tu bili i igrači. Vicevi se potom pojavljuju u vodvilju u Francuskoj već u 16. veku, u komediji del arte u Italiji, u zarzueli, španskoj opereti koja je bila popularna u 17. veku. Prepričavali su ih engleski klovnovi koji su se pojavili sa prvim cirkusima u 18. veku, seljaci, da bi odagnali crne misli zbog siromaštva, građani ogorčeni bahatošću političara. Šta se to dešava u našem mozgu dok nam neko priča veoma smešan vic? Nauka je počela da se bavi ovom drevnom pripovedačkom veštinom i književnom formom tek početkom 20. veka. U stvari, onda kada je Sigmund Frojd, saopštio da su vicevi kapisla koja nas oslobađa napetosti. Vicevi sadrže mnoge blagotvorne sastojke. Reč je o brzom i logičnom razmišljanju, smislu za pripovedanje, za ritam… Psiholozi i neurolozi sa Neurološkog insituta u Londonu, pričali su viceve petnaestorici dobrovoljaca koje su podvrgli magnetnoj rezonanci. Tom prilikom primećeno je da je najviše kiseonika došlo do čeonog dela moždane kore koja je najbitnija za našu inteligenciju.
Šta ljude u stvari najviše zasmejava? Engleski psiholog Ričard Vajsman, inače profesor univerziteta, sproveo je putem interneta veliko istraživanje koji je obuhvatilo dva miliona ljudi, predstavljajući četrdeset hiljada viceva iz različitih oblasti. Ishod istraživanja nije bio iznenađujući. Naime, viceve vole da čuju, ali i da ih pričaju pre svega – detinjasti ljudi. Jer, upravo oni vole da privlače pažnju, da budu iznenađeni i da se smeju… kao deca. A neki vicevi su nam smešni zato što nas čine nadmoćnijim u odnosu na druge ljude. Često se u vicevima ismevaju pripadnici određenih naroda, ili rasa, ali i profesija: policajci su glupi, Crnogorci lenji, Lale ravnodušne, profesori zaboravni, plavuše se ne mogu pohvaliti pameću, ali ni vernošću u ljubavi. Ismevanje drugih ljudi, jedno je od zadovoljstava koje pružaju vicevi.
U mnogim zemljama, već godinama, najpopularniji su vicevi o plavušama. Borci za prava žena svakako bi imali ovim povodom šta da kažu u odbranu lepšeg pola. Ali, i viceva o sukobu između polova (Muja i Fata, Sosa i Lala) ima na svim stranama sveta. Predrasude o seksu, braku, ljubavi, školovanju, uspehu na poslu, kroz viceve postaju izuzetno smešne teme, pa čak i sama smrt. Iznenadno oslobađanje energije (koju trošimo da bismo obuzdavali strah od predrasuda) izaziva napade smeha.
Vicevi nas zasmejavaju jer iznenađuju i ukazuju na neko duhovito razrešenje. Kao kada pacijent pita zubara:
„Doktore, zubi su mi žuti. Šta radim?“ „Stavite tamno-smeđu kravatu!“
U više navrata je isticano koliko je smeh blagotvoran za zdravlje. Profesor Vilijam Fraj sa Stenfordskog univerziteta (SAD), objavio je studiju koja govori koliko smeh pomaže ljudima da opuste mišiče i da izvanredno deluje na one koji su pretrpeli infarkt, kao i na one koji bi mogli da ga dobiju. Samo jedan dobar vic, to je kao da ste petnaest minuta vozili bicikl po uzbrdici! Osim toga, smeh smanjuje i osećaj bola. Ljudi manje pate na zubarskoj stolici ukoliko slušaju dobre viceve, budući da smeh pokreće one delove mozga koji su zaduženi za osećanje zadovoljstva.
Međutim, kako stvari stoje, humor se polako seli u kompjuterski svet. Predavači sa Univerziteta u Edinburgu osmislili su novi softver pod nazivom Joke analysis and production engine koji se bavi proučavanjem i izmišljanjem viceva. Svi vicevi koje je proizveo ovaj softver mogu se takođe naći na Internetu. Dakle, znači li to da šaljivdžija budućnosti neće biti čovek nego softver? Zvuči kao vic. Ali loš.
