Kako li su ljudi nekada uspevali da urade sve ono što jesu, a nisu imali pomagala koja su nam danas na raspolaganju? Johan Sebastijan Bah (1685-1750), majstor muzike baroka, na primer. Koliko toga je komponovao za šezdeset pet godina života! Uz svetlost sveće (bez elektrike), s perom u ruci, bez kočija i automoibila (svuda je išao pešice), u društvu dvadesetoro dece (nigde mašine za veš), dve često trudne supruge. A toliki opus: kantate, opere, koncerti, partite, sonate i svite! Nezamislivo. Kako je sve postigao?
Dva odgovora, svakako, čine deo onog konačnog. Prvi – jer je bio genije. Drugi, jer nije imao pametni telefon. Evo i banalnog objašnjenja za drugi deo odgovora.
Vlasnici poznatog njujorškog restorana došli su na zamisao da iznajme agenciju koja će utvrditi zašto često dobijaju loše prikaze za svoje usluge. Stvar je postala očigledna zbog više nego vidljivih zbivanja na društvenim mrežama. Reč je inače o lokalu koji vole i Njujorčani i turisti..
Ispostavilo se da je broj gostiju manje-više isti kao pre petnaestak godina, premda je usluga, naizgled, postala sporija. Uprkos činjenici što je zaposlen veći broj ljudi. Jedan od osnovnih prigovora bio je da posetioci duže čekaju da budu posluženi. Dakle, pozvana je agencija kako bi bila rešena tajna tolikih pritužbi posetilaca. Vlasnici restorana su odmah pokazali spremnost da zaposlene kelnere, kuvare i njihove pomoćnike podvrgnu dodatnoj obuci, čim istraživanje bude završeno.
Srećom, kao i većina njujorških restorana, i ovaj je već duže imao video nadzor. Tako su na zahtev agencije, bili spremni da uporede snimke od pre desetak i više godina sa onim novim. Cilj istraživanja bio je da se utvrdi da li su se zaposleni ranije bolje vladali. Uzeli su sve snimke iz 2004. godine. Tada je restoran bio takoreći uvek pun. Uporedo puštajući snimke na dva ekrana, brižljivo su upisivali različite podatke.
Evo šta se događalo 2004. godine.
Gost bi ušao u restoran i odmah bi mu bilo dodeljeno mesto, a istovremeno pružen i jelovnik. Troje od četrdeset petoro tražili su da promene sto. Osam minuta bilo im je potrebno da konačno odluče šta će naručiti. Hrana je počinjala da stiže u proseku šest minuta docnije (složenija jela, nešto kasnije). Na četrdeset petoro gostiju, dvoje bi se požalilo da je hrana loša ili nedovoljno topla, pa su tražili da im se promeni ili podgreje. Gosti su odlazili pet minuta posle poslednjeg zalogaja, odnosno, gutljaja.
Savremeni snimak pokazao je potpuno izmenjene prilike.
Ponovo gosti zauzimaju ponuđeni sto u restoranu i smesta dobijaju meni. Međutim, dvadesetoro od četrdeset petoro traži promenu mesta sedenja. Po svaku cenu, drugi sto. Kada sednu, uopšte ne gledaju u jelovnik, a ne traže ni piće. Vade iz torbi i džepova svoje mobilne telefone. Tu počinje nešto što kamera ne uspeva da objasni. U svakom slučaju, gledaju u telefon i njime se zanimaju. Verovatno šalju poruke, čitaju vesti. Veliki deo gostiju poziva kelnera i proverava da li je internet veza u restorana u redu. A koja je adresa? Nijie jasno, ne čuju dobro od buke. Pojedini kelneri provode sa gostom pet minuta pokazujući im kako da pristupe mreži. Niko još ništa ne naručuje.
Budući da nijedan gost nije ni otvorio jelovnik, kelneri posle nekoliko minuta opet prilaze stolovima. Ali, gosti još nisu pogledali meni. Mole kelnera da sačeka kraj stola dok se ne odluče. Gledaju u jelovnik, ne ispuštajući telefon iz ruke. Odabiranje jela prekidaju tako što gledaju u displej telefona, nešto traže, dopisuju se. Kelneri se stoga udaljavaju od stola.
Kada ponovo priđu, posetioci traže još „dva minuta“. Kada se kelner opet pojavi, gosti su najzad spremni. Prošao je bar 21 minut od kako su dobili jelovnike. Jela počinju da stižu isto kao i 2004. godine, posle šest minuta (složenija jela kasnije). Međutim, kada su tanjiri našli ispred posetilaca restorana, gotovo niko ne počinje odmah da jede. Bezmalo svi najpre fotografišu telefonom ono što su naručili. Njih dvadeset šestoro od četrdeset petoro. Fotografisanje traje najmanje tri minuta. Traje i duže ako se fotografišu međusobno i nameštaju, grle i slično, zajedno sa hranom. Jasno, posle toga, devetoro traži da im se jelo podgreje. Dvadeset sedmoro od četrdeset petoro zahteva da ih kelneri fotografišu sa hranom – grupno. Kelneri su takoreći bez prestanka zauzeti fotografisanjem gostiju, koji napuštaju restoran, u proseku, dvadeset minuta posle poslednjeg zalogaja. Zabavljaju se pričajući i čitajući nešto sa pametnih telefona. Verovatno, zanimljive poruke, najnovije vesti i neobične informacije. Osmoro od četrdeset petoro posetilaca, izlazeći iz restorana naleti na nekoga, čak i na samog kelnera, ili se spotakne, budući da ne skidaju pogled s pametnog telefona.
Šta reći, osim da nam vreme sve brže prolazi? I dodati ono što je odavno rekao Oskar Vajld, da je svemu lako odoleti, osim iskušenju. Međutim, ko bi rekao da iskušenje neće biti ukusne kulinarske majstorije, nego telefon?
Bolje da se vratimo na muzičko polje. Dirigentkinja jednog uglednog srpskog hora bori se sa novim izrazom neposlušnosti današnjih pevača. Oni su naime savladali veštinu slanja poruka i čitanja tekstova – za vreme koncerta! Dok pevaju. Prvi red se doduše još uvek usteže, ali već drugi šalje poruke i prima ih s neverovatnom lakoćom. Pogled je kobajagi uperen u notni tekst (kako im to uspeva s jednom rukom?) a zapravo je „ukucan“ u displej telefona. Kada je reč o kompozicijama koje znaju napamet, dopisivanje i čitanje tekstova sa ekrana telefona se rasplamsava (kod džez muzičara ova „praksa“ živi već izvesno vreme). Dirigentkinja stoga sada panično gleda u prvi red, strahujući da se i oni ne osmele. Sluti da će pevači u sredini prvog reda telefone i telefoniranje pokušati da sakriju iza njene barokne figure!
