Đoakino Rosini u mladosti – izvor: Wikipedia
Đoakino Rosini (1792-1868) često se hvalio kako može da napiše operu na bilo koju temu. ,,Dajte mi spisak za perionicu, ja ću napisati ariju!“ Dokazao je da nije lagao. Činjenica da je za sobom ostavio veliki broj vrhunskih muizičkih dela, govori o zaista neverovatnoj umetničkoj veštini.
Mnoge anegdote govore o Đoakinovoj sposobnosti da munjevito napiše operu. To je činio jer ga je, navodno, lenjost sprečavala da posao započne na vreme. Ali kako lenjost pripisati nekome ko je napisao bezmalo četrdeset opera za dvadeset godina? Bilo kako bilo, o tome su se ispredale legende i anegdote. Rosini je tvrdio kako je „Seviljskog berberina“ napisao za samo jedanaest dana. Gaetano Doniceti bio je očaran čitavim Rosinijevim opusom, a posebno „Viljemom Telom“, pa je posle premijere čak rekao: „Rosini je napisao prvi i poslednji čin ove opere. Bog je autor drugog čina!“
Đoakino je komponovao „Berberina“ tokom boravka u Rimu, u Via dei Leutari, u raskošnoj renesansnoj palati koja je nekad pripadala kardinalu Montalti, potonjem papi, ali stalno je odgađao dan kada će predati naručenu partituru. A kada bi se trenutak predaje približio, on je pisanje ubrzao preko svake mere. Isto tako, da bi što brže završio operu, genijalni Rosini voleo je da „ukrade“ bar neku melodiju. Međutim, treba imati u vidu da je krao od sebe samog! Čuvena uvertira iz „Seviljskog berberina“ bila je poznata iz drugih njegovih dela. Iako je tvrdio da je na „Seviljskog berberina“ potrošio jedanaest dana, istoričari muzike tvrde da je ovom delu poklonio „čak“ dve nedelje!“ Jer, toliko bi bilo potrebno i najhitrijem prepisivaču notnog teksta.
U trideset sedmoj godini, kao najslavniji operski kompozitor u Evropi, pošto je napisao čak trideset osam opera, Đoakino Rosini je odlučio da se povuče iz javnosti. Potom se iz Pariza preselio u Bolonju. Pisao je samo za sebe, svoju ženu i prijatelje. Nešto slično onom što je uradio Dejvid Džerom Selindžer mnogo godina kasnije. Zanimljiv primer umetnika koji je svesno, na vrhuncu životne snage, odbacio onaj oblik umetničkog stvaranja koji ga je proslavio u celom svetu!
Muzikolozi se i danas spore oko razloga zbog kojih je doneo takvu odluku. Mnogi se slažu da je bio romantična duša i da mu je život izvan javnosti jednostavno više prijao. Dosta mu je bilo slave i čežnje za popularnošću! Izgledalo je da mu svi odjednom nepodnošljivo idu na živce što ga je zaista dovelo do najdublje depresije. Nije mogao da podnese ni najmanji nagoveštaj društvenog sukoba. Da li je to istovremeno bio odraz vrhunske taštine? Izvesno je da je prestao da učestvuje u društvenom životu. On, koji je kao mlad čovek uživao u popularnosti u svakom njenom obliku. Pesnik Robert Brauning zapisao je kako je Rosini iz Londona upućivao pisma majci. Na koverti bi napisao: „Ana Rosini, majka čuvenog kompozitora. Pezaro“.
I danas se prepričavaju raznorazne anegdote koje govore o Rosinijevoj strasti prema hrani, posebno prema bolonjskim i francuskim specijalitetima. Dok je živeo u Parizu, redovno je iz Italije dobijao pakete pune kobasice i šunki. Te pošiljke su mu, kako je pisao prijateljima, bile značajnije od odličja, viteških redova, medalja i počasnih titula. Pokazivao je značajno zanimanje za kulinarske recepte. Uz strast prema hrani, nadovezuju se mišljenja pojedinih kritičara koji su bili ubeđeni da je Rosini zaista bio rođeni lenjivac. Uprkos činjenici što je ostavio impozantan broj remek-dela, pisao je uvek u poslednjem trenutku, što je vrlo iscrpljujuće. Njegova poslednja kompozicija potiče, naime, iz 1863. godine. Bila je to misa „Petite messe solennelle“ (Mala svečana misa) za dvanaest pevača. Istini za volju, i sam je doprinosio takvom mišljenju. Smišljao je priče o tome kako mu je teško da ustaje iz kreveta da pohađa koncerte i operske predstave. Svom engleskom životopiscu je rekao: „Vi gajite strast prema radu. Ja sam vazda strastveno voleo dokoličarenje!“
Doživevši jednom najveću svetsku slavu i zaradivši novac, umorio se i sve mu se činilo nedovoljnim. Najverovatnije, besmislenim. Možda je žudeo za još većim pohvalama? Da li su one uopšte bile mogućne? Jer, uvek se nađe neko koji će određeno umetničko delo proglasiti za propast. To se desilo i Rosinijevoj poslednjoj operi „Vilijam Tel“. Svedočanstva govore da je posle opere „Vilijam Tel“ hteo da napiše i sledeću. Ali nije. Prkosno je obećao da njegovo pero to više činiti neće! „Trebalo bi na ovaj svet dolazimo sa klupkom konca, a ne sa živcima“, upozoravao je Rosini kome su i lekari utvrdili oboljenje živaca. Ponekad se čini da krajnju skromnost i usijanu umetničku sujetu deli samo jedan, jedini treptaj oka.
Dakle, Rosinijev odgovor na neuspeh, u određenom trenutku, bio je stvarno šekspirovski. Najslavniji, najveštiji i najbrži – odrekao se komponovanja! Možda bi neko u tom činu prepoznao inat. Prema pesniku Hajneu, bio je to dokaz mudrosti. Time je Đoakino još jednom dokazao genijalnost, za razliku od puke obdarenosti. „Umetnik koji poseduje samo talenat do poslednjeg daha će pothranjivati nagon za iskorišćavanjem svoje darovitosti, koga podstiče ambicija, taj ima osećaj da se primiče savršenstvu. Genije, međutim, svestan da je već stvorio svoje najbolje delo, zadovoljan je. S prezirom prema svetu i njegovom sitnom častoljublju, povlači se kao Vilijam Šekspir, ili se kao Đoakino Rosini, šetka po Parizu nasmešenog lica i otrovnog jezika.“
Trećeg novembra 1868, godine, Đoakino Rosini bio je podvrgnut operaciji fistule na rektumu. Na žalost, rana se inficirala. Dobio je visoku temperaturu i umro deset dana kasnije – 13. novembra. Sahranjen je u prisustvu mnogobrojnih poštovalaca na groblju Per Lašez u Parizu, pored Kerubinija, Šopena i Belinija. Devetnaest godina kasnije, njegovi posmrtni ostaci preneti su u Firencu, u crkvu Santa Kroče i položeni pored Galilea Galileja, Mikelanđela i Makijavelija. Sav svoj imetak, Đoakino je zaveštao rodnom gradu Pezaru.