Kada ste poslednji put nekoga pozdravili pljeskanjem, odobrili ili iskazali iskreno oduševljenje tako što se udarali dlanom o dlan? Da li ste to učinili iskreno, ili samo zato što su i drugi to činili? Ili ste bili uplašeni, pa ste kukavički pomislili kako morate da aplaudirate?
Izgleda da su sve mogućnosti jednako zastupljene kada je reč o aplauzu i aplaudiranju. Taj čin je star verovatno koliko i ljudski rod. Budući da je oduvek bio najbrži i najlakši, neposredni način da se napravi buka i privuče pažnja. I to ne samo kada nam se sviđa nečije sviranje ili pevanje. Izgleda da koreni aplaudiranja nisu baš ogrezli u veselju. Grupna pljeskanja čula su se u Mesopotamiji, za vreme verskih obreda koji su podrazumevali i ljudske i životinjske žrtve. U stvari, cilj aplauza bio je da „pokrije“ krike onih koji su bili žrtvovani.
U starozavetnim Psalmima, Jevreji su ohrabrivani da pljeskanjem i radosnim poklicima pozdravljaju Boga. Kao gest odobravanja umetničkog dela, aplauz je postao redovna pojava u starogrčkom pozorištu, još u 5. veku pre nove ere. Svečano obučeni, uglavnom u belom, oko četrnaest hiljada posetilaca Velikih Dionizija u Atini iskazivalio je bučno svoja osećanja. Neki su jecali u katarktičkom zanosu, neki su vikali, a neki – pljeskali dlanovima.
Aplauz se preneo i na Rimljane koji su gledali gladijatorske borbe. Kada gladijator biva ranjen, pljeskanjem ljudi kao da traže još krvi, pisao je u 4. veku nove ere Grigorije Nazijanski, poznatiji kao Grigorije Bogoslov, carigradski arhiepiskop.
U pozorištu, Rimljani su se ponašali ipak drugačije od Grka. Možda manje ozbiljno. U pozorište se išlo, pre svega zbog komedija. Uostalom, ulaz je bio besplatan. Sami pisci organizovali su svoje ljubitelje. „Ninc, spectatores, valete et nobis clare plaudite“. Ili: „A sada, gledaoci, vama zbogom, a nama lep aplauz.“ Tim rečima su okončavane predstave.
Doduše i u staroj Grčkoj, pisci su mogli da računaju bar na mali, ali zagarantovani aplauz, o čemu svedoče Plutarhove reči. Određena grupica ljudi bila bi plaćena da podržava dramski tekst (pisca), na unapred dogovorenim mestima. Tako se dešavalo da lošiji pisci dobiju veće aplauze od onih boljih. Tu je lako uočljiva osobenost aplauza da bude lažan i ne odražava uvek istinsko divljenje.
U starom Rimu se na aplaudiranje potom gledalo kao na zanimanje. Postojali su ljudi koji su aplaudirali za novac, redovno. Pozorišne družine su ih iznajmljivale i oni su vrlo vešto manipulisali publikom. Umeli su burnim pljeskanjem da pozdravljaju pisca i njegovo delo, ali isto tako da ga ubijaju u pojam zviždanjem.
Tako stižemo i do nove vrste poistovećivanja. Iz pozorišta, plaćenici koji tapšu preselili su se u povorke političara. Kao posebna vrsta glumaca, ni političari nisu mogli sebi da dozvole tišinu ili nezadovoljno uzdisanje publike. I danas je tako. Dovoljan je samo gotovo nevidljivi znak: za početak i kraj aplaudiranja. Pa da vidimo ko sme da prestane! Kao vrsta bešumnog aplauza može se posmatrati i broj lajkova određenih sadržaja na internetu. Ukoliko nije prisutan uobičajeni digitalni marketing, evo naslednika antičkih „pljeskatora“ koji pozdravljaju vladare u 21. Veku. Njih nazivaju botovima.
Međutim, preterana politička egzibicija pre ili kasnije pretvara se u ludilo i neutaživu taštinu. Prema sačuvanim svedočanstvima, rimski car Neron bio je taj koji je najviše nagrađivao one koji su mu aplaudirali. Ali ako ste pomislili da je velike sume davao pojedinačno svakome ko bi mu aplaudirao kada se pojavljivao kao vladar i sipao „mudrosti“ – prevarili ste se. Najviše novca rasipao je na one koji svoje dlanove nisu štedeli kada bi on nastupao kao pevač!
Doduše, aplauzi namenjeni operskim pevačima i jesu među najdužim upamćenim. Lućana Pavarotija su u 1988. godine u Berlinu, posle izvođenja opere „Ljubavni napitak“ Gaetana Donicetija nagradili aplauzom od jednog sata i sedam minuta. Na scenu je izašao 165 puta! Najduže stajaće ovacije dobio je španski tenor Plasido Domingo 30. juna 1991. godine. Bečka publika mu je stojećki aplaudirala 80 minuta. Ne može se reći da im je bilo lako da tapšu skoro sat i po! Verovatno su se smenjivali. Međutim, na krilima zanosa i opijenosti muzikom, svašta je mogućno.
A tek na krilima straha!? Užas od političkog aplaudiranja savršeno je opisao Aleksandar Solženjicin u „Arhipelagu Gulag“ govoreći o Staljinu i onima koji su morali da ga podržavaju aplauzom. Inače bi neaplaudiranje platili životom. Čovek je pljeskao, pljeskao i pljeskao. I onda se u tom mentalno-fizičkom užasu skljokao u stolicu.
Da li u današnjem političkom cirkusu nekoga obuzima takav strah od neaplaudiranja? Verovatno. Premda iz sobe deluje tragikomično.
