Mirjana Ognjanović i Paolo Sorentino
Kiša na oknima.
Budilnik „ajfona“ sa skrinsejverom na kojem je u u krupnom planu Isusov lik, besni na skromnom noćnom stočiću.
Ispod telefona, Biblija iscepana od korišćenja, sa omotačem od kože.
Na leđima, poput mrtvaca, Leni Belardo, pedeset jednogodišnjak, pilji neprilčno dugo u krst iznad uzglavlja. Iz tog položaja, krst izgleda okrenut naopako.
Bez žurbe, ali ipak nemajući vremena za gubljenje, Leni se kao mašina diže iz kreveta za jednu i po osobu. Od tamnog je drveta, skroman i sjaji se.
Lažni starinski ukus provlači se kroz jednostavan nameštaj u sobi: orman, noćni stočići, mali pisaći sto, komoda. Sve jadno, najosnovnije. Nikakav ukras na nameštaju, osim dve male statue Bogorodice sa licima ispunjenim patnjom.
Leni obuva brazilske japanke nad kojima je pidžama na pruge, blago pripijena.
Krevet je ostao netaknut, neizgužvan, kao da je na njemu spavao leš.
Leni stiže do kupatila sa smeđim sanitarnim uređajima, četvrtastim, nasleđe odvratne mode iz sedamdesetih godina prošlog veka.
Na ogledalu uključuje neko gadno svetlo od mestimičnih i rasparenih sijalica.
Posmatra sebe prvi put u ogledalu.
Leni Belardo je, kratko rečeno, lep muškarac.
Oblik očiju kao u mornara, kosa kratka i proseda koju sređuje bez razloga satrim češljem, nos prav i raskošan, onakav kakav se sviđa većini žena i koji su nekada odlučno nazivale „važnim nosom“.
Zatim, usne. Te promenljive usne, što se prelivaju, iznenadne kao njegovo nestalno raspoloženje. Tanke i podmukle u mračnim prilikama, otvorene i mesnate u sunčanim životnim okolnostima. Dakle, usne poput cveća.
Brzim i sigurnim pokretima Leni pere zube kao sa reklame, obavlja grgorenje, brije se uz pomoć četke, a zatim, između snažnih mlazova od vrele vodene pare, uvlači se pod tuš.
Na jedan munjeviti časak jedva nazremo njegovu obnaženu siluetu, tek toliko da zaključimo da, možda, još uvek ima lepu figuru, svakako ne telo ojačano dušespasiteljskim doprinosom teretane, već dostojanstveniju liniju, potpomognutu umerenošću u ishrani, čime se Leni uvek pomalo hvali.
Leni u belom bade mantilu, stoji u sobi. Nepokretan i bezizražajnog lica zuri u statuu Bogorodice koja pati.
Mali radio na komodi prenosi Foreov Rekvijem. Prijem signala je slab. Odjednom prelazi na drugu stanicu kratkih talasa koja širi neku mračnu elektronsku muziku di-džeja po imenu Trentmoler.
Instinktivno, Leni se približava radio aparatu kako bi ponovo pronašao Forea, ali se na brzinu predomisli.
Neprimetno, na njegovom licu pojavljuje se izvesni skriveni oblik zadovoljstva zbog slušanja ove muzike koja kao da preobražava pojam svetog.
Ne menja više stanicu i upućuje se prema ormanu. Otvara ga. Unutra postoji samo jedno odelo, belo kao njegov beli bade-mantil.
To je odeća pape.
Leni Belardo i trojica vremešnih kardinala idu duž lođe koju je oslikao Rafael.
Isceđeni su od ozbiljnosti i tradicije. Ovaj pedesetogodišnjak okružen oronulim zakonodavcima Katoličke crkve, siguran je u sebe, odlučan, anđeoski.
Vodi starce.
Odežda leprša beskrajno polako.
Leni je apsolutno ozbiljan. Stari kardinali su uzbuđeni. On je samo ozbiljan.
(Iz knjige „Težina Boga“ – Jevanđelje po Leniju Belardu, u izdanju italijanske izdavačke kuće „Einaudi“, 2017)
Prevela: Mirjana Ognjanović